Војвода Петар Бојовић је 1. октобра 1918. издао заповест дивизијама да ослободе Јужну Србију од Прешевске долине до Ниша.
Француска и српска коњица под командом генерала Гамбете надирале су ка Нишу: Французи десном обалом Јужне Мораве према Пироту и Нишу, а Срби првацем Куманово-Врање-Лебане-Лесковац-Ниш.
Снаге Дунавске дивизије 4. октобра ослободиле су Врање, 5. октобра српска војска ушла је у Владичин Хан, 6. октобра ослобођена је Грделица, 7. октобра Лесковац, 8. октобра Брестовац и Житни Поток, одакле се припремао напад на Ниш.
Немачке трупе које су се налазиле у саставу 11. армије, заузеле су положаје са тежиштем одбране на Јужну Мораву, на десетак километара испред Ниша. На десном крилу одбране положај је запосео алпски корпус (у чијем се саставу налазило шест планинских пукова), централни сектор одбране био је на линији Кочане-Драшкова Кутина где је концентрисана 219. дивизија, а на левом крилу, између Бабушнице и Пирота, 217. дивизија.
У односу на немачку 11. армију чије су трупе биле одморне, добро наоружане и утврђене, српске снаге су биле двоструко слабије.
Положај Прве српске армије пред Нишем био је тежак јер се удаљила од базе за снабдевање оружјем, муницијом, храном и свим што је било потребно за продужетак ратовања. Имајући у виду и лош саобраћај, јер је пруга од Скопља према Нишу била порушена, командант Солунског фронта генерал Франше Д’ Епере, упутио је Српској врховној команди у Скопљу наређење да “Прва српска армија обустави надирање ка Нишу, јер може да компромитује цео успех”.
Српска команда је хтела да послуша искусног француског маршала али српски војник се питао:
Војвода Петар Бојовић, пре него што је донео одлуку да заустави даље напредовање србске војске, хтео је да ослушне глас србског војника. Постројио је једну већу јединицу и саопштио јој је одлуку Врховне команде, о заустављању србске војске док не стигне појачање.
Одједном је испред строја иступио један обичан каплар скинувши понизно капу, спустивши поглед ка земљи и полу дрхтавим гласом се обратио Војводи:
Гос’н Ђенерале, војник Милисав … понизно се јавља! Могу ли да Вам се обратим?
Реци војниче , одговорио му је изненађено Војвода.
Госн, Ђенерале, ја због љутог Швабе и Бугарина нисам видео кућу три године. Остала ми стара мајка, жена и двоје нејаке деце – најстарије је тек проходало када сам га последњи пут видео. Боли то Ђенерале, али то се некако истрпи. Благи Бог и Свети Никола о њима брину, када ја већ нисам ту да поред њих се бринем.
Али Ђенерале, ја славу, свету славу Светог Николе не славим кући већ четврту годину. Или ћу ове године упалити славску свећу мом спасиоцу Николи у мом дому и славски колач преломити или ме неће бити! Ја само толико Ђенерале, а ти си власт па пресуди: или ме шаљи на вешала због ових мојих речи или ме пусти Шваби на метак, а ја ћу се већ снаћи да упалим Свецу свећу како доликује и Бог заповеда – завршио је војник Милисав, а ниједном од стида није погледао Војводу Бојовића, пошто се побунио против његове одлуке.
Убрзо и сви војници Милисавове јединице скинуше капу и погнуте главе иступише ћутке корак напред стајаћи у истој линији са својим саборцем.
Војвода се само тихо окренуо и позвао ађутанта наредивши му да Врховној команди пошаље следећи телеграф:
„Србски војник је наредио јуриш на Ниш. Стоп. Наређење ће бити извршено. Стоп. Генерал Бојовић.”
И србски војник је ускоро у свом дому упалио свећу своме Свецу заштитнику и прославио славу!
Пошто су снаге Моравске дивизије продрле до самог предграђа Ниша, а Дунавска и Коњичка дивизија разбиле непријатеља и држале чврсте позиције у Топлици, било је јасно даје битка за Ниш већ решена.
У току 11. октобра снаге Моравске дивизије су протерале непријатеља са леве обале Нишаве и заузеле десном колоном линију Горица-Марково Кале, а левом колоном Корвин град и Кнежицу.
Коначно, 12. октобра 1918. године, снаге Прве армије ослободиле су и коначно контролисале Ниш.
Тако је некад говорио србски војник и србска Врховна команда извршавала наређење србског народа.
Дивно, да је данас таквих. Али, брате слатки, да те приупитам, какву то "Прешевску долину" да ослободе? Где ти је то? Од када ти је то? Реке само имају долине, градови и места су у котлинама, а на свим географским картама и данас, а поготово ТАДА, то је Врањска котлина која излази на долину реке Пчиње, Пчињска долина, Бог ти дао здравља.
<3 <3 <3
Pa ni manje ni više, nego ovaj “učeni” pisac kaže “preševska dolina” i to na samom početku teksta. Od koje je to doline vojvoda Bojović oslobađao Srbiju? Preševska dolina kao toponim je ušla u upotrebu, najviše među Arnautima, u poslednjih dvadesetak godina. Ja sam se rodio u ovome kraju i niko nikada niti je u usmenom govoru, niti sam igde pročitao da je pisao o pomenutoj dolini. Od ušća reke Moravice u Biničku Moravu, odakle ona nastavlja da teče kao Južna Morava, dakle južno odatle prema Preševu, pa sve do Kumanova, taj kraj se zove Moravica. Neznanje je strašno, naročito kod onih koji pokušavaju da ispadnu mudri i pišu o nečemu vrlo važnome.