Милица Ракић је рођена у зору 9. јануара 1996. год. Њен Брат Алекса је био невероватно срећан када је добио млађу сестру. Милица је убијена 17. априла 1999. год. у 21:45. У малом купатилу у улици Димитрија Лазаревића Раше број 8, први спрат, Батајница. Шрапнели су разбили мали прозор и поцепали завесу…
Милица је седела на својој ноши, мајка Душица је напустила купатило само пар тренутака пре да малој Милици припреми кревет… Да је смести на спавање.
Врата купатила су била отворена, и шрапнели су пролетели право кроз врата купатила. Било је то јуче поподне.
„Моје сестрице више нема” каже он.
Када је пуна стакла. Лавабо је разбијен, плочице изломљене.
„А њена мала главица…” чуло се из суседне просторије.
Изненадна експлозија, ништа се претходно није чуло. Фасада куће је сва у рупама зграде у броју 8.
„Потрчао сам бос у купатило” каже Жарко. Размишља о речима које је изрекао. Затим, окреће главу у страну. Његов поглед сусреће Душичин. Гледа у нас. „Узео сам је, стрчао низ степенице, улетео у кола… Наставио сам да возим, иако сам знао да је мртва. Возио сам. У болници, узели су је од мене.”
Уплакана породица Свете Милице, отац Жарко, мајка Душица и братић Алекса Жаркова сестра Милка Богојевић, професор: „Чула сам детонације. На радију су рекли да су гађали Батајницу. Моја снаја Душица се јавила на телефон. Рекла је: Милица је погођена. Нисам тада знала шта то значи… Сада знам, и не разумем. Оставила сам сина Илију, шестогодишњака — Миличиног брата. Она му је била најближа… Свима сам рекла да му ништа не говоре. Рекла сам да ћу му ја рећи ако будем у стању.”
Богдан Мириловић (71), комшија: „Моја кућа је преко пута. Чуо сам детонацију. Онда сам чуо врисак. То је био најужаснији врисак који сам икада чуо у животу. Онда кукњаву.”
Феми Сумети (37) комшија из броја 10, се присећа да је после експлозије све било прекривено црним димом који је штипао за очи.
У кући преко пута, један од шрапнела је погодио Дражена Јанковића (21): „Када је експлодирало пао сам доле. Погођен сам у потколеницу. Јутрос су ми извадили парче шрапнела из ноге али сумњају да је још остало. Играо сам се са Милицом. Била је тако весела девојчица. Увек је трчкала около.”
Плочице по читавом десном зиду купатила прекривене су сличицама — цео зид десно од врата. Врата су била отворена. Смртни хитац је долетео кроз мали прозор.
„Доктор ми је рако да има лоше вести” казе Зоран Благојевић, муж Жаркове сестре. То је било у поноћ. Шта није у реду? Питао сам а да нисам ни био у стању да размишљам.
Жарко је из Босанског Петровца, у близини Дрвара. Дошао је у Београд у касним седамдесетим. Срео је своју будућу жену у Бежанији. Њихово родно место је сада у муслиманским рукама. Жарков отац и мајка су сада у Дервенти, каже он, „живе на ничијој земљи у ничијој кући”. Жарко је механичар, његова жена Душица је радница. Они су засновали свој дом у Рашиној улици, број 8.
Скрхана болом, мајка Свете Милице, Душица Ракић „Милица је нацртала слику лала баш претходни дан за себе”, присећа се њена рођака Данијела Дукић, доктор. „Лале, жуте и црвене.”
Њихове комшије и њихови пријатељи су седели на двема софама. Неко је, такође, поменуо судбину!
„Немојте да причате о судбини” каже Жарко.
„Немој нико да ми говори о судбини!”
Окрутни непријатељи и тирани пуцали су издалека, погађајуци војни циљ. Име: Милица Ракић (3).
Српско министарство за информације
19. април 1999. г.
