На данашњи дан Пуниша Рачић пиштољем убио групу народних посланика Хрватске сељачке странке

На данашњи дан, 1928. године, догодио се атентат у Народној скупштини СХС, када је Пуниша Рачић, српски политичар из Црне Горе, члан Народне радикалне странке на седници скупштине пиштољем убио групу народних посланика Хрватске сељачке странке. Рачић је упуцао пет чланова ХСС-a, укључујући и њеног вођу Стјепана Радића. Двојица посланика су одмах убијена, док је Стјепан Радић смртно рањен преминуо месец дана касније.

Тих година вођене су жестоке расправе у скупштини. Није било страно вређање ни Србима ни Хрватима, често су псовке биле толико страшне да највећи број њих није ни улазио у записник. Можда најстрашније што се од Хрвата могло чути у скупштини су често цитиране речи Павла Радића: „Колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо – па да будемо мирни!“

Неколико дана пре атентата дошло је до жучне расправе и неки посланици су били удаљени због опструкције, али нису желели да изађу. Тада су неки повикали да неће напуштати скупштину док су живи. Морала је да интервенише жандармерија. Током избацивања, Радић је рекао да се тако нешто никада не би догодило у Угарској и да је „Српска хегемонија на врхунцу“. На следећој седници је поново дошло до свађе – посланици су се међусобно вређали и називали једне другима „стоком“.

Сутрадан, на новој седници, на говорницу се попео Пуниша Рачић. Прозивке и опструкција су се наставили док у једном тренутку Иван Пернар није повикао Рачићу „Опљачкао си бегове!“, мислећи на богате сељаке. Рачић је тада рекао да ће га казнити или скупштина или он сам. Пошто је председник скупштине изашао, Рачић је извукао револвер и запуцао.

Разлог атентата су биле увреде представника ХСС-а на националном и личном нивоу. Чланови ХСС-a задржали су навике из Угарске скупштине где је посланицима опозиције, када би желели да опструишу рад скупштине, било дозвољено да лупају ногама.

Након убистава, хрватска опозиција се комплетно повукла из скупштине, изјавивши да се неће вратити у скупштину у којој је убијено неколико њених посланика. Првог августа 1928. године, на састанку у Загребу, осудили су проглашење Краљевине СХС од 1. децембра 1918. године и затражили да се преговори о уједињењу почну испочетка. Стјепан Радић је преминуо 8. августа 1928. године. Првог септембра исте године, конференција Хрватске странке права у Загребу доноси одлуку о самосталности и независности Хрватске.

Шестог јануара 1929. године, краљ Александар Карађорђевић уводи диктатуру којом се онемогућује сваки легални политички рад. Дан по завођењу диктатуре, 7. јануара, Анте Павелић тајно оснива УХРО (Усташа – хрватска револуционарна организација) у Загребу, ради борбе против наводне тираније краља Александра Карађорђевића и Југославије, а за остварење самосталне хрватске државе која ће за пар година скупо коштати српски народ.

Пуниша Рачић је био прави пример чојства и јунаштва, човека од речи, који није имао страха да се супростави и жртвује, па чак и зарад своје каријере, за разлику од данашњих “народних” посланика, који само паразитски црпе државни буџет и који само вребају прилику како да се ухлебе.