На данашњи дан 28.05.1879. ( — Београд, 12. децембар 1958.) у Даљу рођен је један од највећих умова светске и србске науке Милутин Миланковић. Био је математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука, ванредни професор примењене математике од 1909. до 1920. (осим 1914—1918.) и редован професор небеске механике од 1920. до 1955. (осим 1941—1945.) на Универзитету у Београду, декан Филозофског факултета школске 1926/27, пионир у ракетном инжињерству, потпредседник САНУ у три мандата почев од 1948., директор Астрономске опсерваторије у Београду од 1948. до 1951., члан и ре-оснивач Комисије 7 за небески механику Међународне астрономске уније од 1948. до 1953. и популаризатор науке.
Миланковић је дао два фундаментална доприноса науци. Први допринос је „Канон осунчавања Земље“ који карактерише све планете Сунчевог система. Други допринос је теоријско објашњење земљиних дуготрајних климатских промена узрокованих астрономским променама положаја Земље у односу на Сунце, данас познати као Миланковићеви циклуси. Ово објашњава појаву ледених доба током геолошке прошлости земље, као и климатске промене на земљи које се могу очекивати у будућности. Он је основао планетарну климатологију израчунавањем температурних услова на врху земљине атмосфере као и температурне услове на планетама унутрашњег сунчевог система, Меркуру, Венери, Марсу и земљином природном сателиту, Месецу. Поред тога, Миланковић, се сматра у геофизици за ко-аутор теорије тектонских плоча, са својим радом „Померање земљиних полова
ротације“.
