Брђани – Ово село између Горњег Милановца и Чачка дало је докторе наука, неколико универзитетских професора, академика, народних посланика. Брђански народни посланик, у претпрошлом веку, био је и Павле Савић о коме траје предање да је „био оличење мудрости и поштења“. А успомену на њега чува и воденица коју је саградио на реци Дичини.
– Кад ју је мој предак градио, на Дичини је било већ десетак поточара. Данас од њих није остао ни камен на камену, а Павлова воденица још меље, иако је управо навршила 150 година – каже воденичар Томислав Савић.
Најавили су му долазак неки помељари, па је дошао од куће да их сачека и прими вреће са пшеницом и кукурузом. А док их чека, разговарамо о послу којим се бави и колико се његов посао данас цени.
– Није као пре 40 и више година, али од када се рекламира храна за здрав и дуг живот, помељара је све више. Долазе људи са разних страна, од Груже до Сувобора, а то је поголем простор. Сви хоће да самељу кукуруз за проју и качамак, пшеницу за славски колач и погачу, јер док смо се тиме хранили, пуцали смо од здравља. Знате, летос је била незапамћена суша, воде у реци мало и није могла да покреће воденички камен, сад је поново у пуном погону – прича Томислав.
Павлова поточара је непрекидно млела како-тако, а кад је број помељара повећан, Томислављев отац је уложио новац у каменове, кош, мучњак и зграду, све „затегао под конац“ и сад је као нова. Кад је преживела буне и ратове, суше и поплаве, грех је да се после век и по препусти зубу времена.
Томислав, покаткад, заноћи у воденици. Да ли му је нелагодно да, у „ситне сате“, подалеко од брђанских кућа, буде сам у воденици – питамо га.
– А, мислите на Саву Савановића? Причу о њему зна сваки воденичар и свакоме ко остане ноћу сам у воденици прође кроз главу. Глуво доба ноћи, чекетало чекета, камен дроби зрневље, около помрчина као тесто, слагао бих вас ако бих рекао да се баш нимало не плашим. Кад год не морам, не остајем овде ноћу. Побогу, и сутра ће да сване, а посао неће да побегне у шуму – каже Томислав, чија воденица не служи само да самеље пшеницу за славски колач и погачу, кукуруз за проју и качамак, а зоб и јечам у јарму (крупније самлевено) за стоку. Има он и муштерија друге врсте.
– У народу постоји веровање да кад дете неће дуго да проговори, онда се напоји водом са воденичког витла и убрзо почне да чаврља попут воденице. И због тога дођу код мене, сиђем са флашом до витла, наточим воде да се однесе ћутљивом детету. Кажу да то помогне, не знам, али ако је тачно, добро је.
Воденица посланика Павла Савића на Дичини још ће дуго примати и испраћати помељаре. Још дуго ће испод њеног камена да сипа брашно за погачу и славски колач, за проју и качамак. Томислав је занату обучио и свог наследника који га често замени на послу.
