Како изгледа родно место једне књижевности за коју је критика одавно казала да представља један од најаутентичнијих врхова српске литературе? Како је мали Лајковац постао књижевна метропола, немогуће је дознати ако за саговорника немате Радована Белог Марковића.
„Ја никада нисам имао порив, ваљда зато што је место ово на којем сам рођен, село Ћелије на шумадијској Колубари, Лајковац у којем живим и бело Ваљево у којем већи део моје душе обитава, нисам имао никад то осећање да, живећи овде, нисам истовремено и у српској престоници“, каже нам писац „Лајковачке пруге“ док шетамо старим ћелијанским мостом куда је и пруга некад пролазила. Открива нам да није имао намеру да се „прикући негде у Београду“: „То није једноставно могуће, моја природа није таква. Ја се осећам душевним поседником Колубаре и брда. Шта такав човек, који има такав посед, треба да тражи у стану од 30 квадрата на Дорћолу? Моје релације су другачије“, говори Бели Марковић о једном од својих важних избора.
Обилазећи најважнија места пишчевог живота, она иста која су се настанила и у његовим књигама, брзо смо разумели зашто кроз оба ова света — стварни и литерарни —тече најславнија српска река. Те снажне слике Марковићевог детињства, заједно са писцем, откривамо на местима сусрета историје и књижевности, јаве и снова Р.Б. Марковића. Разуме се да кроз све, као артерија — тече Колубара.
Спутник
