На ивици са Ивицом

Велика Британија је, давне 1982. године, потегла флоту неких 15 000 километара, да одроби неких двадесетосам својих држављана, који су били окупирани, после аргентинске инвазије Фокланда. Двадесетосам сопствених држављана и нешто више пингвина, на овом субантартичком острву усред ничега, било је довољно да Енглеска, иначе никада за рат спремна, у рат уђе. Десет хиљада Срба из Косовске Митровице није довољно не да Србија уђе у рат, већ да се макар мушки постави према проблему. У енглеској флоти, просек година у бродским посадама, био је 17,5 година. Деца. Очигледно да енглеске мајке не воле своју децу као Српкиње и да Велика Британија, тај политички патуљак у односу на нашу политичку елиту, уопште не мисли да ратова више никад неће бити и да енглеске мајке могу да одахну. Тома Николић, познати српски економиста, мисли другачије. Велика срећа би била да он води Британију; пропала би за пет година.

Но, шта нам Дачић поручује кад каже да Србија неће улазити у фрку због десет хиљада Срба? Познато је да се он борио за Косово, у неком од својих претходних живота и то у истој јединици у којој су били и Николић и Вучић. У овој инкарнацији, међутим, Дачић одбија да се бори. Згадила му се сва она крв које се нагледао 1999-те, биће? Убијале га војничке чизме?
Прво: не зна се који је то број Срба због којих би смо у фрку ушли? 15 000? 100 000? Милион? За десет хиљада не бисмо, а за колико бисмо? То је оно што бих ја лично волео да чујем од Дачића. Где је лимит?
Нисмо луди да улазимо у рат због милион и по Срба из Војводине, за сто хиљада Срба у Рашкој области, за нешто Срба који још живе у Пчињи…за сто хиљада Срба у Крагујевцу…Крушевцу…По Дачићевом начелу, Србија, заједно са Србима, може да се крчми до миле воље, јер ће увек нека мањина бити важнија од целине. То да целине и нема без делова, не брине Ивицу. Док је Дедиња, живот има смисла. За њега. За нас, није ни важно.

Друго: Србија у фрку неће ући због тога што је воде они који је воде, а не зато што за то не постоје политички разлози. Лимит су он и они који чине Владу и гледају само своје личне судбине. Њима терцирају и меланхоличари, који запевају да је Србија мала, да нема војску, да нема снаге и да мора да чека промену односа снага у свету. Њихови аргументи нису неважни, него, просто, ти аргументи у историји не играју улогу. Кад вам неко нападне жену, или дете, ви не размишљате да ли је тај јачи, да ли сте ви сами скоро били у теретани, или да ли ће наићи неки баја да вас заштити, него се хватате приручних средстава, па ком опанци, ком обојци. Ако размишљате, и чим размишљате, више нисте часни. Част је ствар крви, а не разума, а дужност је изнад страха. Ми, опет, имамо срећу да наша политикантска екипа нема проблема ни са чашћу, ни са дужношћу, а са одговорношћу баш ни мало. Јесмо ли спремни за фрку? Нисмо. А кад смо били? Јесмо ли били спремни 1804-те? !815-те? 1913-те? 1914-те? 1941-е? 1999-те? Никад и нисмо били спремни. А, опет, нисмо скидали гаће због тога. Само, није нас водио овакав тријумвират. Они су ограничење. Немамо војску? Истина. Да ли су је имали Карађорђе и Милош? А према њима није стајала РОСУ, него мегасила свог доба, Османлијско царство. Увек се ради само о мушкој страни бића, о борбености у крви, а не на папиру. У крајњој линији, ради се о тестисима. Како изрека каже: кад лав води сто магараца, сви су лавови, а кад магарац води сто лавова, сви су магарци.

Треће: хоће ли Шиптари и Запад хтети фрку на Космету? Сумњам. Можда би и желели, кад би били сигурни да цунами неће потопити и Србију, у чије поробљавање је уложено много рада и новца. После првог пушкарања на Северу Космета, било би немогуће умирити духове у Централној Србији и садашња клика би постала битно нестабилна. Запад хоће контролисану, а не неконтролисану кризу и неће дати Шиптарима да предузму било какву акцију већег формата. Зар су луди да ризикују да у Београду на власт дође, на крилима стихије, нека нова гарнитура, уместо оне у чије је паковање толико уложено? Ја мислим да Запад, ма шта ми мислили о њему, није, бар кад је о озбиљној политици реч, скуп дилетаната, какав ми овде имамо.

Четврто: ово више није 1999-та. Неће бити бомбардовања, јер на сцени више није само један играч. Косово је важан чвор у организованој светској трговини наркотицима и Запад ће бити спреман да га брани, али само у оном делу где се трговина претежно обавља, а то није Север Космета. Мислим да би били спремни на компромис и да би Србија, да није овакве клике у Београду, могла да рачуна да бар један део Космета може да задржи у свом саставу и то без велике фрке. Срби са Севера имају само једну шансу, а то је да не потпадну под притисак Београда. Иде зима, биће мирни најмање пола године, а до пролећа се може много шта променити. Њима, уосталом, далеко већа опасност прети од репресивног апарата Србије, него од РОСУ и КФОР-а. Врло је вероватно да ће Запад, у недостатку других могућности, пробати да нахушка Србе на Србе. Да сам на месту америчког, британског, или немачког амбасадора, ја бих управо то урадио: притиснуо бих Тачија да пусти српску жандармерију на Косово, да се обрачуна са својим сународницима. Будући да је Тачи исто толико самосталан у раду као Вучић и Дачић, то би прошло као брзи воз. Ипак, таква акција би имала изгледа на успех само ако би трајала веома кратко, дан, или два, јер све дуже од тога би дестабилизовало ситуацију у Централној Србији. Опет кажем: да сам на месту Западњака, на ову карту бих одиграо и пробао срећу. Да сам на месту, пак, Срба са Севера, издржао бих, по сваку цену, та два-три дана. Ако до тога дође, и ако издрже, ући ће у много мирнији период и моћи ће да преговарају, са великим изгледима на успех. Оно што би требало да забрине режим у Београду, то је што сваки успех косметских Срба, представља његов пораз, јер је пристао да се политичка клацкалица тако постави.

У овом тренутку, не видим никаву јаку тачку режима у Београду, односно не видим начин на који ће моћи да очува легитимитет. То не значи да ће сутра пасти, али значи да се клатно окренуло на другу страну и да ће, добијајући убрзање, почети да урушава тријумвире. Народ и власт једва да још имају нешто заједничко и режиму остаје само трајање, па докле догура. Још једном: да сам на месту западних амбасадора, ја бих жртвовао једног тријумвира, да сачувам двојицу. Ако ствари крену изразито наопако, жртвовао бих и двојицу, да одржим трећег.Проблем који Запад данас у Србији има јесте то што су све српске квазиелите демаскиране и нема више џокера. Ови, какви год да су, морају се чувати, а то не иде без жртвовања појединих играча, да би се на неког натоварио терет неуспеха и да би се остали опрали.

Избори, у фебруару, или марту, не би били лоша опција за спасавање ове квазиелите, из следећих разлога: 1. не постоји озбиљна опозиција, 2. излазност би била веома мала, из чега следи да 3. на малој излазности, новац добија изборе, а новац је у рукама режима.
Доцније, у касно пролеће, или рану јесен, избори би били плебисцит против режима и новац не би значио апсолутну предност, мада би помогао. Да сам на месту режима, помирио бих се са тим да стари медијски трикови више не помажу, да се глад и беда не могу, помоћу камера, претворити у Дизниленд и покушао бих да мање сликам авионе, а више водим социјалну политику, макар и у мањем обиму и, наравно, преко срца и нерадо, из чисто демагошких разлога. На крају: да сам на месту опозиције, свако питање, било да се ради о Космету, или ГМО, или о геј парадама, или о “свијетлом” путу у Европу, увек сведем на једно питање: недостатак легитимитета и стално тражење референдума за свако од тих питања. Опозиција нема ни ресурсе, ни новац, ни медије, да води рат на сто фронтова са влашћу, али има шансу, ако сва питања сведе у једну раван, а то је чисто политичко питање легитимитета. Ширење броја тема не иде у прилог опозицији, већ обрнуто: сажимање тема је јака тачка опозиције.

Остаје да видимо како ће се режим организовати у погледу поновљених избора у Косовској Митровици. Неће ту бити изненађења, нити нових момената, јер је режим одавно прешао на политику “ако не иде, узми већи чекић”, односно, притисни јаче. Притисак ће расти, претње ће се згуснути, а није немогуће да ће се и оперативно нешто радити. Амери кажу: ништа тако не успева као успех, а то је добра вест за наше сународнике на Северу. Већ су једном успели и то ће им дати самопоуздање и самопоштовање. Њихов положај, уназад десет година, није био овако повољан, као данас, мада то није толико очигледно. Први пут су, у последњих годину дана, повукли активан потез и тиме преотели иницијативу Западу и марионетским режимима у Београду и Приштини. Једино чега треба да се клоне јесте да не наседну неком новом обећању Београда, или некој новој платформи. Важно је и ово:питање отцепљења Војводине и ликвидације Републике Српске не може се отворити све док Срби са Севера не буду сломљени. Они, били свесни тога или не, данас одлажу, ако не и трајно ликвидирају питање даљег черупања Србије.

Време ради против Запада, у далеко ширим оквирима од оних који се тичу саме Србије, а тиме и против режима у Београду. Тај режим је већ данас изгубио, после прошлонедељних избора, сваки легитимитет и, као што рекох, остаје им само трајање. Сваки њихов дан ће бити веома скуп за Србију, медији ће постати несносни, јер велики пораз тражи велико прикривање, а репресија ће постајати све очигледнија и непосреднија. Ипак, ни то неће трајати вечито. Да не бисмо упали у уобичајену грешку, важно је рећи следеће: када нам следећи пут буде доста, немојмо само размишљати како да видимо леђа овима, него се замислимо ко је тај ко може да извади Србију из буле. Кад дођу избори, више ништа неће бити јасно, јер ће новац и медији толико помутити памет бирачима, тако да је боље данас расудити и држати се тога, ма чиме нам пунили главу у кампањи.
Ако догађаји предухитре изборе, заборавите последњи пасус.

Милан Миленковић

Преврат