Овде свањива другачије него у остатку света. Осам векова и још седамнаест година у Хиландару сваку зору и нови дан дочекују уз молитве у славу Божју
Стојим сам у мркломе мраку на сред порте манастира Хиландар, у ноћи кад у савременој цивилизацији померају време. Овде време другачије тече. Хиландарци не померају казаљке напред-назад. И даље је на снази византијско време и календар. У Византији нови дан се рађа заласком сунца и не одређује се вертикалним положајем казаљки у по ноћи. Tако сам се обрео на Светој Гори, испред предивних хиландарских кипариса уочи Васкрса, лета господњег 7523. године.
Тишина је нестварна. Манастир још спава. Ведро, звездано небо изнад. Ускоро, мало пре звезде Данице, све ће да оживи.
Наједном, зачу се клепало. Тупи звук сече таму манастирском портом. Слаба светла са прозора келија почињу да тињају. Братство креће у цркву на јутрење и молитве. Ништа се не види. Чујем само гласове а потом и одјеке корака како одзвањају дуж средњовековних калдрмисаних стаза. Пристижу и први верници.
Примичем се Саборној цркви. У мраку препознајем свештеника Ненада са Златибора. Жури, помало усхићен, добио је прилику да са братством заједно саслужује у богослужењу.
Улазим у храм. Светлост воштаница с леве и десне стране обасјава део цркве који је призидао кнез Лазар. Кад крочите унутра, после пар корака имате изражен осећај да залазите у некакав другачији, необични свет. Пењем се уз три степеника и кроз врата у припрати краља Милутина у полумраку назире се верник како целива икону Пресвете Богородице испред које се читају акатисти.
Коначно, кроз најстарије и најлепше двери улазим у наос испуњен слабом, византијски мистичном светлошћу кандила испод чудотворних икона и молитвеним гласовима хиландарских монаха. Десно, скроз у углу, кивот Стефана Немање, оснивача српске државе. Васпоставивши државу, дошао је на Хиландар да сину Растку, монаху Сави, помогне у подизању Саборног храма Ваведења Пресвете Богородице.
Са спољне стране зида, изван цркве, на том месту никла је чудотворна лоза која и после осам векова сваке године рађа.
На тој десној страни, око једног од четири главна стуба, уз иконостас је и највећа светиња Хиландара, чудотворна икона Богородице Тројеручице.
Калуђери и неколицина верника уранили на јутрење. Монаси читају псалтире и молитве на почетку богослужења.
После једно пола сата зачуше се хиландарска звона. Прво неколико ситних, високих тонова а онда и они најдубљи. Непоновљиви звук у тамној ноћи који испуњава уши и одмах се пробија право до срца.
Монаси се смењују у читању псалама. После сат и по калуђер ужди неколико свећа у великом централном свећњаку на средини храма. Засја као да нам је неко упалио рефлектор. Отворише се царске двери, из олтара изађе монах у свечаној одори са светом реликвијом опточеном сребром коју целиваше сви монаси и верници. Молитве се наставише, царске двери затворише а онај исти калуђер угаси свеће на свећњаку.
У једном тренутку склопих очи. Чујем само монашке молитве. Замишљам слике давнина, минулих времена, векова, а мисли ми досежу до обала саме Византије. Подигох главу, отворих очи горе према Пантократору а кроз прозоре велике куполе Саборног храма видим како се помаља зора.
Чудовишно искуство које збуњује ум у ово хиландарско праскозорје.
Овде свањива другачије него у остатку света.
Три сата после првих, огласише се поново хиландарска звона. Позивају на службу божју и недељну литургију уснуле туристе који коначе у манастирским конацима изван зидина.
Молитве не престају. У тами у ћошку неки монаси клече и тихо се моле испод икона.
Напокон, четири сата после почетка јутрења почињу припреме за литургију. Отварају се северна и јужна врата на храму. Дневна светлост обасја цркву. Погледах напоље. Изгледа да је у међувремену свануло и у профаном свету. Све више народа у припратама и наосу цркве.
Опет се отворише царске двери. Почиње литургија, најузбудљивији и најлепши део јутарњег богослужења. Уз молитве чује се византијско појање хиландарских монаха. Они ни начин певања нису мењали још од доба моћне царевине. Богослужење је до ручка.
Излазим из храма после готово шест сати проведених слушајући молитве хиландарских монаха. Свако њихово јутро, читавих осамсто седамнаест година, почиње молитвама у славу божју. Данима, годинама, вековима…
Огласи се знак за ручак. Поклоници, калуђери, радници који раде на обнови у тишини улазе у трпезарију – велику просторију чији су зидови осликани фрескама из 13. и 14. века. Недеља је, мало свечанији ручак, обедује се и за трпезом краља Милутина.
Кад сви уђоше, кратко се помолише Богу. Игуман даде знак и поче обед. Један калуђер чита текстове из светих књига. Тог дана читаше записе Светог Софронија, патријарха Јерусалимског, о животу раскалашном, страдању, искушењу и покајању Марије Египћанке. После ручка опет молитве. Калуђерски живот у ствари је једна велика молитва. Искрена посвећеност и љубав према Господу.
Монасима је време између дугих молитви, јутрења и вечерње службе, испуњено дневним послушањима.
У манастиру су још видљиви трагови великог пожара. Варница из једне келије, преко дрвених греда, претворила се у буктињу која је тог мартовског јутра прогутала половину Хиландара. Ватра је захватила Велики и Стари конак, параклисе. Све је страдало, од старе трпезарије до пирга Светог Саве. А та највиша кула, која је вековима бранила калуђере од гусара, овога пута од ватреног огња спасила је хиландарску ризницу. Да је и она изгорела била би то национална катастрофа равна паљевини Народне библиотеке.
У згради источно од олтара на спрату је ризница у којој се чувају стари типици, иконе, рукописи, средњовековне повеље, Душанова застава, диптих кнегиње Јелене… Централно место заузимају царске двери из 13. века, а одмах до њих, с леве стране је икона Богородице, старија и од самог Хиландара, коју је на Свету Гору донео Стефан Немања.
Са трема ризнице диван поглед на бунар Светога Саве који од 1198. никада није пресушио, затим келију Светог Симеона и јужни прилаз Саборној цркви.
Овде је свака стопа испуњена историјом, чак и изван манастирских зидина. Стотинак метара од улаза, низ стару калдрму с леве стране црква с костурницом и мало монашко гробље. Само осам гробова калуђера. После неколико година гробови се откопавају, кости ваде и стављају у заједничку костурницу, а лобање у посебан део испод цркве. Најсвежији је гроб брата Атанасија, страдао је лане у несрећи приликом гашења шумског пожара. Мало до њега монах Јован, који се упокојио пре три године у 104. години. Веле да је у световном животу, пре него што је оставио идеологију, био љотићевац.
Пут ка старој Арсани, пиргу краља Милутина, источној обали Свете Горе, испреплетен је причама и предањима минулих векова. Ту су крстови Обреновића и Карађорђевића. Изнад новог маслињака с десне стране Богородичин врт, капелица украшена средњовековним фрескама, на месту где су монаси срели магаре. По предању, оно је до Хиландара дошло само, носећи чудотворну икону Богородице Тројеручице из Студенице која је похарана и запаљена.
Мало наниже, у долини чемпреса је крст и маслина цара Душана. Српски владар је ту дочекан, сјахао са коња на камен који и данас стоји на истом месту. С друге стране је маслина коју је он засадио и која рађа седам векова.
У четири сата по нашем времену оглашава се опет клепало, а потом и звона, позив на вечерњу литургију. Монаси се опет враћају молитвама, све до повечерја.
Напуштам српску духовну лавру размишљајући о реченици коју сам чуо кад сам кретао – да се свако ко оде у Хиландар враћа другачији. Нисам баш сигуран да сам се изменио, као ни то да се грешно људско биће може часком преобратити, али знам да ко бар једном дочека зору на овом архаичном месту, натопљеном молитвама, историјом и традицијом, може да се увери да ипак постоји другачији свет од онога у коме свакодневно обитавамо.
Питам се с чим је упоредива количина монашке љубави према господу Богу исказана кроз свакодневне молитве током више од осам стотина година? Можда са страдањима, грешкама и патњама њиховог отечества од Стефана Немање до данас.
———————————-
Неће паре од Европске уније
У Хиландару је било више пожара али онај мартовски од пре 11 година био је најгори. Изгорела је половина манастира. До сада је обновљено око 60 одсто страдалог. Почела је сезона радова. Радници после ручка иду кућама а вратиће се недељу дана после Васкрса.
Новац стиже али га је све мање. После неколико година прекида, држава Србија поново помаже обнову Хиландара али са четири пута мање средстава него првих година после пожара.
Игуман Методије каже да радови напредују по плану али напомиње да нису нити ће тражити паре од Европске уније која сваке године одваја новац за манастире на Светој Гори. Али, како вели игуман, Хиландар се од тог новца неће обнављати. Тако су одлучили, иако знају да би сигурно добили средства јер су њима од свих манастира најпотребнија, за обнову изгорелог.
Методије говори тихо и разборито. Каже да су наумили да јачају властиту економију, да обнове имања и стекну сигурне приходе од којих ће моћи не само да се издржавају него и да финансирају радове на обнови.
Главни приходи манастира вековима уназад су од вина, маслина и шуме. Српски краљеви и цареви и други добротвори куповали су околна имања тако да Хиландар има готово трећину обрадиве површине на Светој Гори. Око пирга краља Милутина, на обали мора, засађено је пре неколико година више од десет хектара винограда. Производиће више од сто хиљада флаша квалитетног вина. Испод манастира се виде и нови, фино уређени маслињаци. Ту су и нови засади шљива за манастирску ракију. У долини поред потока, са леве стране нови пластеници. Поврће за манастирску трпезарију долази из тих вртова.
Осим од грађе, маслиновог уља, вина и ракије, Хиландар има приходе и од метоха изван Свете Горе. У Какову имају рибњак и пилану, радионицу из које долази сав намештај за манастир. Мало је познато да је солунски аеродром подигнут на манастирском поседу и да на име тога пристиже одређена годишња апанажа. Нема сумње да братство озбиљно ради на економској самосталности манастира.
———————————-
„Политика” преживела пожар
Месецима су калуђери рашчишћавали рушевине старих конака и параклиса после великог мартовског пожара 2004. године. Пребирали су и скупљали нагореле иконе, крстове, бројанице, личне ствари монаха и остале ситнице.
Игуман Методије прича како су у једној калуђерској келији испод шута пронашли витрину са неколико фиока. Отворили су фиоке и у једној од њих угледали примерак „Политике”. Пожутели листови били су неоштећени. Неким чудом је преживела пожар.
Како вели игуман, то с у биле старе новине, од пре Другог светског рата. На првој страни те „Политике” била је фотографија Адолфа Хитлера.
Никола Тркља, Политика
Фото Н. Тркља
