Господару Вучићу, незваничном владару Србије, његови господари са Запада поручили су да се заиграо власти и да се мане приче о некаквим ванредним изборима. Искрен како га је сами Бог дао, Вучић је то јавно рекао, без да се имало застидео тог ропског положаја, за који је негдашње вазалство готово па врхунац државне самосталности.
Међутим, није он то рекао онако с неба па у ребра. Он је на тај начин поручио јавности да би, ето, врло радо спаковао премијера у бајбокану, али да му моћне земље не дају.
Тако је Вучић испао сит, а овчице на броју. А, то што су његове новине данима, па и недељама грмеле да премијеру нема другог пута до оног што води у Централни затвор, то више, очигледно није важно. Ветар је однео речи, остао је ехо, а и он ће нестати, до следеће прилике кад се поново отворе полицијске фиоке и крене нова предизборна кампања
Уосталом, кад је у Србији реч уопште нешто значила. Читава наша новија историја је мешавина лажи и шизофреније, обећања и кривоклетства, лажног родољубља и искреног издајства
Смеши вам се, каже Јелко – датум! Та омама људских очију, велико ништа за које дајемо све. Зато Господар Вучић и премијер-овчица крећу на турнеју по своје мишљење, успут бацајући прашину у очи народу причом о некаквом савезу српских општина на Косову.
А, добро видимо, јер нисмо ћорави, да су бетонирали границу, да свакодневно шаљу емисаре да прете онима који и даље грчевито бране Север и да су спремили намеснике који имају само један циљ: да за љубав датума издају сопствену колевку.
Није господарима са Запада стало до стабилности Србије, па због тога не дају да се иде на нове изборе, њима премијер, овако до гуше уваљен у Шарића и Банану, треба да заврши прљави посао који је својевољно започео. Сад и кад би хтео – нема назад.
Нема идеалнијег од компромитованог преговарача, коме над главом виси 130 полицијских трака. Свашта, кажу, има на тим тракама, документован је, веле, тежак грех према закону, а тај грех се може (привремено) спрати само још тежим.
Грехом према држави и народу.
За који се у земљи Србији (још) не одговара пред законом, напротив, друштвено је пожељан, доказ је прагматичности, окренут је будућности, а не митовима прошлости.
“Калемегдан, овај, кале, што на турском значи брдо”, све је то прошлост која нам више није потребна, нама треба датум, датум, господару, не видесмо давно датум!
Кад год нам се на крају тунела причини трачак светла, прискоче вазали Запада да на излаз наваљују још већи камен. Треба убити отпор, треба убити наду, јер се послушним стадом лакше влада. Јер, коме треба бунтовни народ, који сече главе својим краљевима?
Оно, дакле, што није успело Турцима, Аустроугарима, усташама и Немцима, успело је домаћим издајницима. У њих нисмо сумњали, мислили смо да су наши, а они су нас, миц по миц, обогаљили, узели нам историју, понос, душу…
Уједе нас гуја из њедара, а за противотров је касно. Уколико је уопште измишљен, јер овакав пример отровне самоиздаје историја не памти.
Г. Томин саветник Ђурић гледа нас у очи и лаже. Прича бајке о независном српском Северу, буса се у младалачке пилеће груди, надувене од лажног родољубља. Његово друго, зрикаво око, намигује Ангели и Обами, а негде тамо, иза ћошка Председништва лелуја дух Димитрија Љотића.
А код Бранденбуршке капије – приказа Фон Рибентропа. Чека Господара Вучића, са свим почастима и спремљеним Гвозденим крстом.
Господо, напред у издају. Доћи ће дан кад ћете за то одговарати. Нама, или Богу, свеједно.
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ
Вести
