И поред оштрих речи које је изговорио нови амерички министар спољних послова Рекс Тилерсон о спору у Јужнокинеском мору, стратегија САД и даље је нејасна.
Све указује на то да је на помолу конфронтација између САД и Кине у Јужнокинеском мору. Амерички министар спољних послова Рекс Тилерсон је у јануару изјавио: “Градња вештачких острва у Јужнокинеском мору је илегално преузимање спорних подручја без обазирања на међународне норме.“ А после је додао: “Морамо послати Кини јасан сигнал да треба да престане са градњом острвâ и да јој нећемо дозволити приступ тим острвима.“
Тилерсон се не боји сукоба са Кином, што показује и једна епизода из времена када је био шеф Управног одбора нафтног концерна Ексон, коју описује Бил Хејтон у својој књизи “Јужнокинеско море“. Вијетнам је 2008. расписао конкурс за екпслоатацију нафте и гаса на том подручју. Ексон и БП су одабрани за партнере, али Кина је извршила притисак на те концерне и ставила им до знања да би они, ако наставе сарадњу са Вијетнамом, угрозили своје послове у континенталном делу Кине. БП је попустио под притиском; Ексон са Тилерсоном као шефом – није.
Оштре реакције из Пекинга
Националистичке пекиншке новине “Глобал тајмс“ су, реагујући на Тилерсонову изјаву, поручиле да би блокада острва довела до војне конфронтације. Кинеско министарство спољних послова је било уздржаније и апеловало је на САД “да поведу рачуна о својим речима и делима.“
Кина је узнемирена и због тога што је Трамп у свој Савет за националну безбедност увео и свог главног стратега Стивена Бенона. Овај је – како је то написао Гардијан – у марту 2016. предвидео да би САД за пет до десет година могле да увуку Кину у рат.
САД при томе нису директно страна у територијалном спору између Кине и других земаља Јужнокинеског мора. Али, у то су умешане индиректно, јер желе да се на том подручју поштује принцип слободне пловидбе који се коси са кинеским претензијама. Осим тога, САД су, како изгледа, одлучне у намери да се супротставе економском и војном успону Кине који је већ битно променио равнотежу снага у азијско-пацифичком региону.
Право јачег
Кина своје интересе у Јужнокинеском мору спроводи неупадљиво – малим корацима, који, сваки за себе, не пружају повод за оштро реаговање. Али у свом збиру, они би били неприхватљиви. Осим тога, Кина на рафиниран начин настоји да завади поједине стране. При томе она користи свој огроман економски значај како би привукла поједине земље на своју страну или блокирала одлуке организације земаља Југоисточне Азије АСЕАН. А када то не успе, увек може да посегне и за средством војног застрашивања, јер има јаку обалску стражу и моћну војску. Кина инсистира на билатералним решењима и одбацује свако мултилатерално решење. Кина не жели ни да зна за механизме решавања конфликата као што је Правни прекоморски споразум Уједињених нација УНЦЛОС.
САД које су у годинама “борбе против терора“ од 2001. биле концентрисане на Авганистан, а од 2003. на Ирак, касно су реаговале на кинеске амбиције. Године 2011. је тадашња министарка спољних послова Хилари Клинтон прогласила “Америчко пацифичко столеће“, а 2012. је председник Барак Обама најавио окретање Азији. Уследило је приметно јачање војног присуства САД у Пацифику. Савези са партнерима као што су Филипини су освежени, а узнапредовало је и зближавање са Вијетнамом. Важну компоненту представља и Споразум о транспацифичком партнерству ТПП. Једанаест земаља које су део тог Споразума, без Кине, требало би да буде економска противтежа Пекингу. Влада Барака Обаме је у Јужнокинеском мору пропагирала решење спорова на бази међународних норми у оквиру међународног права.
“Америчко гледиште“, каже политолог Герхард Вил у разговору за ДW, “било је јасно и конзистентно. А Кина своје претензије намерно представља нејасно.“ Пекинг инсистира на “неоспорном суверенитету“ Кине у Јужнокинеском мору, али при томе не објашњава шта под тим подразумева. Поставља се питање да ли Кина претендује на читаво морско подручје или само на острва и атоле унутар такозване “Линије од девет црта“ (види слику) којом је Кина обележила територијалне воде које сматра својима. Пекинг не учествује ни у поступку пред Арбитражним судом у Хагу који је да за право Филипинима. Додуше, Пекинг није дао сопствене предлоге за решење конфликата на бази међународно признатих норми: “Нејасна ситуација се користи да би се супротној страни отежало заузимање позиција“, каже Вил.
Кинески модел успеха
Кинеска стратегија је била успешнија од америчке. До тог закључка је дошао Енрико Фелс, политолог за Универзитета у Бону: “Ангажовање САД није довело до одустајања Кине од корака које предузима“. Напротив: стална градња вештачких острва и хватање једне беспилотне подморнице америчке војске у међународним водама у децембру 2016. показује колико је самопоуздање Кине. Један управо објављен извештај америчког труста мозгова Центар за стратешке и међународне студије ЦСИС је такође дошао до закључка: “Вашингтон има проблем са ефикасним реакцијама Кине“.
Један од првих потеза Доналда Трампа на председничкој функцији показује да нова америчка администрација не држи много до досадашње стратегије САД и жели да пође новим путевима. Трамп је директивом зауставио Споразум о слободној трговини ТПП и најавио повлачење из тог споразума. Тиме је један од важних потпорних стубова Обамине администрације постао прошлост. Вил каже: “Сматрам да је крај ТПП тешка грешка.“ САД су остале без важног средства за вршење притиска, јер Кина игра управо на економску карту.
Шта ће заменити одбачену стратегију – још није јасно. Експерти ЦСИС предлажу да се САД још одлучније заложе за досадашње циљеве као што су слободна пловидба, међународни поредак заснован на нормама и мирно решавање спорова. Но, изгледа да влада САД са Трампом одбија важећи систем међународне политике. “Уместо тога, они полажу на краткорочне билатералне дилове који им доносе предности“, каже Вил. САД су се тако на одређени начин чак приближиле кинеским позицијама, јер и Кина инсистира на билатералном споразумима. Вил сматра да је то фатално: “Међународне норме и међународно право су ту да би односи постали стабилнији и урачунљивији. Ако сада најразличитије стране то доводе у питање, онда се у томе крију велике опасности.“
Нема решења без поверења
И Енрико Фелс са зебњом гледа на развој ситуације. Када је реч о региону, он наглашава: “Билатерални принцип на дужи рок не може успети. Да би се решила безбедносна дилема, потребно је успоставити безбедносну заједницу“, каже он, и додаје да је ситуација у Јужнокинеском мору пр превише комплексна да би могла да се стабилизује мноштвом билатералних уговора. По његовом мишљењу, потребно је направити јединствен, на нормама заснован, концепт, којим би био ојачан и оптимизам у погледу Кине као велике силе која је свесна своје одговорности.
Друго је питање каквог ће ефекта оштра реторика Вашингтона имати на земље АСЕАН-а. Поверење у САД би могло да се повећа, каже Фелс, када би Трамп кредибилно показао да је спреман да се у региону ангажује трајно и робусно. Само што реторика звана “Америка на првом месту“ и неурачунљиви стил владања баш не говоре у прилог таквом развоју ситуације. Те две ствари више указују да би мање стране у спору у Јужнокинеском мору могле да се осете несигурно, да се понашају неутрално или чак да се из очаја окрену Кини.
Дојче веле
