Закопчавање мита – зашто је Александар Вучић постао најпопуларнији српски политичар
Некада је добро живети на Косову & Метохији. Када живите на Косову не може вам се десити да вам изненада зазвони телефон и са друге стране жице чујете крунско питање: “Да ли подржавате Александра Вучића?” А ви таман укуцавате ексер у зид. И клепите се оним чекићем по прстима. И викнете: “Ааааа!!!” А онај непознати глас вам се љубазно захвали што сте учествовали и прекине везу. Сутрадан, авај, прочитате у новинама чланак: “У телефонској анкети на репрезентативном узорку од 1024 пунолетна грађана Србије, без Косова и Метохије, утврђено да чак 73 посто испитаника подржава Александара Вучића”. Незгодна ситуација. Јер, кога сад ви да позовете и објасните му да тог дана нисте рекли: “Даааа!!!”, него: “Ааааа!!!” И да сте били под дејством чекића.
-Нема везе. Важно је да нисте били под дејством алкохола – казаће вам љубазна секретарица Агенције за испитавање јавног мњења ДРПУ (скр: Добијате Рејтинг По Уплати), коју сте нашли преко броја 988. И још ће вам објаснити да ваш цењени деманти не мења ништа: “И без вашег ‘даааа’ рејтинг господина Вучића остаје на невероватних 72,9 процента, јер је чак 734 испитаника на исто питање одговорило потврдно”.
Остајете запањени, мада чврсто убеђени да је тог истог дана чак 734 грађана Србије, без Косова и Метохије, укуцавало ексер баш у тренутку кад су их звали да питају: “Да ли подржавате Александра Вучића?” И сви су сложно одговорили: “Аааааа!!!”
– Али, госпођо – зовете поново, још љући, љубазну секретарицу Агенције ДРПУ – “немогуће да нико од 1024 грађана Србије, без Косова и Метохије, није ваше анкетаре отерао у 3ЛПМ, где би их отерао и ја, да нисам рекао спорно ‘ааааа’?”
-У праву сте господине – цвркуће љубазна секретарица – “али замислите нашта би личила наша анкета када би у њој писало: У телефонској анкети на репрезентативном узорку од 1024 пунолетна грађана Србије, без Косова и Метохије, на питање – да ли подржавате Александра Вучића, 73 посто испитаника је рекло да, док је 27 посто испитаника одговорило: терајте се у 3ЛПМ. И залупило слушалицу”.
Хм, сад је и вама јасна комплексност тог анкетарског посла. Иако је за седам месеци нове Владе од 120 ваших пријатеља и познаника само њих шест и по безрезервно подржало А.Вучића, схватате да је проблем у вама. Дружите се, брате, са нерепрезентативним узорком нашег друштва. И то ће вам кад-тад доћи главе.
Онда увече уватите да гледате “Утисак недеље” и видите Небојшу Крстића званог Крле, без чекића, али с краватом, како на исто питање вешто избегава да каже “да”, али вешто избегава и да каже “не”. Ко вели – мени је свеједно, ја сам лекар и музичар, не разумем се у политику, кеве ми.
Весна Пешић, Никола Самарџић & Ненад Прокић већину интервјуа дају без да укуцавају ексере, и увек кажу “даааа”. И Ђилас, бог те мазо, понекад каже “дааа”. Бар 80 одсто случајно узоркованих ТВ водитеља невербалном, а понекад и вербалном комуникацијом каже “даааа”. Ружица у Вучићу препознаје Ђинђићеву енергију. Продавац кромпира на пијаци у Вучићу препознаје Слобину нергију. А онај са суседне тезге у Вучићу препознаје Коштуничину енергију. Некадашњи функционер ДС ауторизује интервју за један београдски дневник и допише два пасуса најслузавијих похвала Вучићевој теслијанској генијалности. Отприлике је дописао: “Не само што је мудар, шармантан, висок, плав, енергичан, паметан, ђинђолик, поштен, Бред Пит, праведан, неустрашив, секси, скроман, начитан, ерудита, смирен, духовит, зеленоок, мишићав – него је и леп ко Мишел Обама”.
Бар 60 посто српске јавности личи на оног штребера из прве клупе који кад год на час уђе наставница математике, обавезно примети: “Баш вам је лепа фризура… А тек ципеле”. Ко да су сви колективно дали оглас: Лајкујемо Вучића повољно!
Ствари се опасно усложњавају, капирате ви полако – и питате се у себи, а све више наглас: “Па, добро, људи – који вам је?”
Анализа је сложена. У тисућвековној историји истраживања јавног мнења, наиме, никада се није десило да на питање: “Да ли подржавате борбу против корупције и организованог криминала?” неко од испитаника одговори са: “Не”. Истина, пре пар месеци, сведоче педантни анкетари, био је један случај:
-Хало, добар дан, извините на узнемиравању, да ли бисте могли да нам одговорите на једно питање…
– Јесте ви из тужилаштва? – пита мамуран мушки глас.
– Не нисмо. Ми смо из агенције за сондирање јавног мњања…
– Добро, ајд питајте! Само брзо, журим нешто…
– Не брините, питање је кратко и једноставно: “Да ли подржавате борбу против корупције и организованог криминала?”
Тишина је трајала 12 секунди, по слободној процени анкетара.
– Наравно да не – каже мамуран мушки глас. Ладно.
– Извините, можете ли да поновите, нешто крчи…
– Кажем – наравно да не подржавам борбу против корупције и организованог криминала! – виче мамуран мушки глас.
Тишина је опет трајала 12 секунди.
– Али, господине, добро размислите, можда нисте разумели питање. Дакле да поновимо,
питам вас: “Да ли подржавате борбу против корупције и организованог криминала?”
– Не!
Анкетар шокиран. Ћути. Чеше се по носу.
– Добро. Можда је боље да одмах пређемо на друго питање: “Да ли подржавате Александра Вучића?”
– Не!
– Па добро, господине, ево људски, приватно да вас питам, ово неће ући у записник: зашто, побогу, не подржавате ни борбу против корупције и организованог криминала нити Александра Вучића?
– Оћете да вам кажем зашто? – љут је мамуран мушки глас: “Прво, зато што ме зовете у седам ујутру, друго – зато што сте добили породицу Мишковић и треће – зато што ми паралелно са вашом анкетом у кућу надире СБПОК…
Околности су дакле јасне – ако данас кажете да не подржавате борбу против орг. крим. & корп. ви сте гарантовано Мишковић, а ако не подржавате Вучића, онда сте гарантовано Мирослав Мишковић.
Анкете зато имају веома занимљиве резултате – чак 71 одсто грађана Србије, рецимо, верује у исправност млека, а 73 одсто у исправност Вучића. То само показује да грађани Србије лако заборављају токсичност. А зашто верују у исправност Вучића? Зато што, како он и сам каже, неко коначно хоће да од Србије направи нормалну земљу. Добијамо веома занимљив феномен – бар 40 посто грађана Србије најпре је 16 година подржавало напоре Александра Вучића & компани да Србија постале ненормална земља, а сада сви они, плус још неки, сложно подржавају напоре Александра Вучића да Србија постане нормална земља. Оп, цврц, гевезен зајн – што би реко Цане Курбла из Отписаних на немачком. Језику коју управо марљиво почиње да учи и Вучић.
И тако смо уместо Канцеларије за брзе одговоре добили канцеларију за брзу популарност. Некадашњи “Шешељев потрчко”, како је Вучића окарактерисала професорка Зага Голубовић, сада је постао општенационални потрчко. Ништа том није тешко и разуме се у све кад је mother Serbia у питању – Вучићев период владавине у историји ће се звати: од Силване до Нирване. У његовом опусу интересовања је све – од хапшења, Егзита, војске, Звезде, дипломатије, страних инвестиција – па није искључено да ће ускоро преузети бригу и за Беосонг, БИТЕФ, Драгачевски сабор трубача, Крчединску бућку, Руменачку пихтијаду, БЕМУС, Бијенале акварела малог формата, Ракијаду у Ковиљу, Осмомартовске сусрете планинара, Сајам козметике “Лепше лице Ниша”, Међународни фестивал подводног филма и Бајерн из Минхена. Уз све – стиже да уређује и бар два таблоида. Дечко је, дакле, фин, културан, општеобразован и неустрашив, да би га – што каже наш народ – свака ташта пожелела. Не само ташта – сваки бирач би га пожелео. А од српског бирача неме бољег примача.
Фанатични заговорник свих радикалских будалаштина, каквих је, богу хвала, било на претек, сада је постао редак глас разума – у пози будистичког монаха, тоном уморног суфлера, он брине о свим аспектима српског народа. Вучић је практично показао да власт мења човека – али набоље. Тачније, човека најбоље мења други долазак на власт. Што је, истина, у Србији тежи подухват од другог доласка Господа Исуса Христоса на земљу. С тим што не постоје подаци да је Исус током оног првог боравка на земљи био истакнути члан Централне отаџбинске управе. И то му може бити отежавајућа околност, за разлику од Вучића.
Зато није ни чудо да је српски народ теже прихватао Вучића онаквог какав јесте – него сада, када га сви одушевљено прихватају онаквог какав није. У питању је човек који са истом страшћу брани дијаметрално супротне идеје. Са истом страшћу којом је заговарао неулазак у Европску унију, сада заговара улазак у исту. Чак су му и реченичке конструкције из периода када је био великосрпски националиста и сада када је евроатлантски фанатик понекад сличне – “Косова не смемо да се одрекнемо (2005)”, “Пута у Европу не смемо да се одрекнемо (2011)”, “Американци хоће да нас окупирају (2003)”, “Америка хоће да нам помогне (2012)”, “За једног Србина убићемо сто муслимана (1995)”, “Гадим се свих Срба који су чинили злочине (2010)”… И сем што смо добили апсолутног шампиона политичке шизофреније, схватили смо да је Ђинђић одавно описао Вучића када је рекао: “Коме је до морала нека иде у цркву”.
Е, ту смо. Сличност Ђинђића и Вучића, о којој сви тако дирљиво говоре, велика је. Слични су отприлике ко Арапин и покретне степенице. Та смехотресна потреба да се нађе невероватна митолошка подударност између савремених и историјских лидера ко у оној песми: “Карађорђе устао из гроба сад га зову Милошевић Слоба”, ужа је специјалност српског народа, а поготово интелектуалаца овдашњих. Ових дана, када се сећамо Ђинђића, довољно је упоредити било који његов ТВ наступ са последњим гостовањем Вучића у “Утиску недеље”, па да схватите једно – не само да међу њима нема ни четири С од сличности, него вам гледајући Вучићев степен фолиритиса често бива непријатно до бљувања. Ко када је почео да прича како је њему, јелте, пресуда већ написана зато што хоће да направи нормалну Србију, те га је Бећковић Оља, онако дорћолски сасекла (само што му није рекла “ајд не с…, мајке ти”) у развијању потресне исповести којој је фалила само музичка подлога из: “Не дај се Инес”.
Ето, рецимо, за разлику од Вучића, Ђинђић није причао да му је пресуђено чак ни када га је Багзи пресекао камионом код Хале “Лимес”. Човек је тад људски рекао: “Мислим да је то био несавестан возач који учи да вози на аутопуту, а пошто смо ми импулсиван народ, људи често на своју штету раде неке ствари и он, иместо да у свом дворишту вежба вожњу, то је радио на аутопуту. Мислим да би било претерано то сматрати чином угрожавања моје безбедности. То су нормалне животне ситуације, ми смо једна медитеранска земља, где се људи мало комотније понашају, а то има и добре и лоше стране”.
Мало касније, Ђинђић је рекао чувено: “Ако неко мисли да ће зауставити спровођење закона тиме што ће мене уклонити онда се грдно вара, јер ја нисам систем”. Та изјава, у Вучићевом случају изледала би овако: “Ако неко мисли да ће мене зауставити…(а онда га је прекинула Оља Бећковић и најавила рекламе)”.
Ту би се могла ставити тачка на бесмислену успоредну анализу Ђинђића и Вучића. Уз један додатак: Ђинђић никада није био популаран политичар јер је радио непопуларне ствари. Вучић јесте популаран политичар зато што ради популарне ствари. Ђинђић је имао велику енергију. Вучић има ту енергију једино када га гледате у свих 10 прилога Дневника 2 РТС, изузев временске прогнозе која особито зими не доноси никакве политичке поене (али сад кад почне лепо време можемо очекивати да ће сунчне дане најављивати Вучић лично), и онда на крају очајно кажете: “Човече изађи ми из ауре”.
Док ПР магови широм света убеђују своје клијенте из политике да наочаре замене контактним сочивима, Вучић је неочекивану државничку озбиљност стекао тек када је уфасовао диоптрију. Интересантно – то се десило баш у време уласка у Немањину 11, институцију где слепи прогледају, кљакави проходају а сиромаси се обогате.
Од наочара, међутим, важнији је био излазак из сенке “малог од палубе” (или што би браћа Роми рекли “малог од шофершајбне”) обе партије у којима је хиперактивно суделовао. У питању су биле веома демократске странке – чланство је увек рационално могло да бира да ли ће подићи леву или десну руку. Могућност избора на нивоу. Са таквим политичким педигреом, пак, није ни чудо да га они малобројни који у међувремену нису одлепили (за Вучићем) – сматрају диктатором. То је, опет, први случај у хисторији политичких система да “диктатор” постане неко ко није ни краљ, ни цар, ни председник. Политокологија бележи феномен – првог “диктатора” који је формацијски четврти човек у држави.
Замислимо ову ситуацију – седе председник Тома и први потпредседник Вучић. И председник Тома каже првом потпредседнику Вучићу: “У каквог диктатора растеш”. А потпредседник Вучић каже председнику Томи: “У какву бабу растеш”. Па, где то има, другови и другарице – запита се просечан незаљубљиви Србин – да овај који има све прерогативе да постане дикатор, постане баба, а овај који је ту да би имао ко да седи десно од премијера на седницама Владе – пљунути диктатор.
Шта ће тек бити када Вучић за коју годину постане председник малене али поносне Александрије. Дотле ћемо, ваљда, сви већ научити сложно да лајемо: А.В., А.В., А.В., А.В., А.В.!!!
Драгољуб Петровић
НСПМ
