На Руднику бакар вадили пре 6,5 миленијума

Тајне древних цивилизација које су археолози открили на “крову Шумадије”. Људи из Старчевачке културе први рудари. Пре 6.500 година почео извоз из Шумадије: у Бугарској пронађени предмети исковани од овдашње руде.

РУДНИК, централна српска планина, “кров Шумадије” је светски феномен, сматрају археолози. Они су нашли доказе да људи у континуитету већ 6.500 година неуморно сврдлају и ломе стене рудничких висова и јаруга у потрази за сребром, оловом, бакром и квалитетним каменом.

Саговорница “Новости” објашњава да су праисторијски рудари копали од дна према врху брда, запуњавајући стара окна јаловином. Разлика у висини окана на Прљуши значи да су рудари у подножју Прљуше копали вековима пре наследника који су оставили трагове на врху.

– Већ у праисторији Рудник је и, како би данас рекли, извозни центар бакра – открива др Драгана Антоновић. – У енеолитској некрополи у Долнославу у Бугарској пронађени су предмети произведени од руде с Рудника! Али ни то није почетак увозно-извозне рудничке приче. Људи из Старчевачке културе су 7,5 хиљада година пре нове ере долазили на Прљушу по горски кристал.

Нажалост, како ствари стоје, археолози већ сада могу да се баве и многобројним напуштеним сеоским кућама на Руднику. Пустош се види већ од скретања с Ибарске магистрале на средњовековни “пут сребра” којим је руднички драгоцени метал, познат по изузетној чистоћи извожен широм Европе.

Он пролази кроз село Заграђе, на простору некадашњег великог подграђа-трговишта под Острвицом, најтврђем северном српском упоришту од Немање до пада деспотовине.

Српски владари вековима су зидали и одржавали силни град, центар острвичке власти, чије су зидине опасивале стрми вулкански брег. Стражари с куле последње одбране на расцепљеном врху Острвице осматрали су целу Шумадију чувајући драгоцену планину. Одатле је вероватно и цар Душан 1354. гледао угарску војску пре него што ју је сломио под Рудником. С Острвице су деспоти Стефан Високи и Ђурађ Бранковић заустављали Турке и Угаре. Бојеви око Острвице и богатства Рудника нису вођени само са страним завојевачима. За њих су се тукла браћа и краљеви Драгутин и Милутин, њихови синови Стефан Дечански и Владислав Други, кнез Лазар и Никола Алтомановић, деспот Стефан и Никола Зојић.

У време деспота Ђурђа Бранковића, Рудник остаје једини извор привредне моћи Србије. Чим су 1458. Османлије освојиле Острвицу следеће године пало је и Смедерево. Од тада Острвичке власти нема над Заграђем, а моћни град је опустео.

Подграђе у селу Заграђе на стотинак метара од Ибарске магистрале је тада опстало, а у пустош се претвара данас. О његовој некадашњој многољудности сведочи само споменик у центру села зарастао у траву, на коме су имена стотина Заграђана изгинулих у светским ратовима. Крај њега пролази пут ка Острвици кроз сеоски атар поред пустих кућа и отежалих воћњака које више нема ко да бере. Кад се заврши асфалт, почиње шумска стаза из које вире старе камене плоче.

– Реч је о остатку старог великог северног караванског пута који је био на траси данашње саобраћајнице кроз Заграђе и поред Острвице је водио у велику варош Рудник – каже археолог др Дејан Радичевић са Филозофског факултета у Београду. – Био је то значајан град с великим и богатим кућама, трговинама и црквама, православним за Србе и католичким за Дубровчане који су овде имали и конзулат. На Руднику су живели и трговали Срби, Саси, Дубровчани, Которани, Барани, Угари. Пронашли смо фајанс из Шпаније и пломбе с пошиљки тканина из Чешке, што говори о богатству града и размерама трговине.

По речима археолога, цела планина је била живо подручје, на коме нису цветали само рударство и трговина већ и култура.

– То нам откривају ископавања која смо започели пре само пар година – каже др Радичецић. – Нажалост, археологија је веома касно стигла на Рудник, иако је реч о правом феномену људске цивилизације, месту где живот и рударство у континуитету трају од најраније праисторије до данас.

Кашњење је утолико парадоксалније, ако се зна да је српска археологија рођена у јулу 1865. пре тачно 150 година, кад је прва археолошка истраживања у Србији обавио др Јанко Шафарик, управник, односно “чувар Народног музеја”. Историчари објашњавају гурање Рудника у запећак политичким разлозима. За Карађорђевиће је планина са које је почело ослобођење Србије била симбол Обреновића, а за југословенске комунисте симбол српског национализма и хегемонизма.

ИМПЕРАТОРСКА РИЗНИЦА

У јулу 1865. Рудничани су пронашли необичну камену плочу с лепо уклесаним словима и о томе известили Београд.

– Тадашње Министарство просвете и вера наложило је др Јанку Шафарику да оде и провери о чему је реч – каже др Дејан Радичевић. – Кад се чуло да је реч о ктиторском натпису императора Септимија Севера који је у Руднику наложио изградњу храма Мајке земље, заштитнице рудара, на лице места дошао је и Кнез Михаило.

Какав је однос потоњих власти био према рудничкој баштини говори податак да је Шафариков извештај о плочи и ископавањима која је предузео објављен тек после Другог светског рата.

ДЕСПОТ И ТРАГАЧИ ЗА БЛАГОМ

Деспот Ђурађ Бранковић и деспотица Ирина, “проклета Јерина” сахрањени су на Руднику, а стара предања о њиховим скривницама још увек пале машту трагача за благом. Срећом она су забележена на време, док рудничка села нису опустела.

– Одоше Рудничани неки у град, а више на гробље – рече нам Драгомир Михаиловић, чија је кућа у подножју Острвице. – Имао сам кафану, али муштерија нема. Последњи живи немају пара, могу само на црту да пију. Зато сам их позвао, попили смо што се имало и затворили смо радњу. Немам где да одем, могу само да чекам ред за онај свет.

Борис Субашић, Новости