Шапутало се, говорило опрезно, помало са страхопоштовањем, да Фолксваген (VW) долази у Србију. У зениту кампање „Будућност Србије“ председника Александра Вучића ово полу-обећање одјекнуло је као пуцањ засенивши сва претходна. Личило је и на могуће и немогуће, да би у међувремену суптилно обишло цео круг и вратило се на место неизвесности: „И даље смо у игри и такмичимо се“.Премда тише него пре и даље се шапуће и говори опрезно о аутомобилском гиганту. Разлоге треба тражити у великим очекивањима са српске стране: „Уколико би они[VW] евентуално дошли, то би био game changerи све би променило“, изјавио је председник у Блицу. И заиста, несумњиво да би се штошта променило. За Србију Фолксваген значи прегршт радних места, гаранцију стабилности скакутавих економских бројки и процват изабраног округа. Незахвално је, међутим, мерити побољшање услова живота и бројева у тренутку када су они на изузетно ниском нивоу. И промили тада праве озбиљну разлику.
Према либералним економистима на челу са Миланом Ћулибрком и Мијатом Лакићевићем, „рак рану“ српске привреде не представља повлашћено присуство страних, колико одсуство домаћих инвестиција. И ма колико власт била спремна да упрегне националистичке дискурсе када упадне у неприлике, потезе наших политичара на многим пољима, а поготово у погледу инвестиционе политике, краси и одређује својеврсна идолатрија према свему што долази споља.
У конкретној лежи посебан облик идолопоклонства брижљиво баштињен и међу народом и међу властима чија је срж уверење да смо утолико ближе ЕУ уколико европске фирме неометано послују на српском тржишту. Ако овде производе и стварају профит, живећемо „европски“ безбрижно, а још безбрижније и боље ако се страна улагања у будућности повећају. Да би темељи тог уверења издржали „проверу“ и претрајали мора да се зажмури на свако могуће отрежњене.
Тако нам, на пример, истраживање Clean Clothes Campaign Srbija посвећено условима рада у индустрији одевања, указује да је у у деловима јужне Србије пре у току стварање „европског Бангладеша“ него малог Париза. Калемљени префикс „европски“ оличење је безидејности српске политике и показатељ да све што земље на периферији Европе могу јесте да само личе на европске, мада не и да то суштински буду. Могу без проблема бити кућа ЕУ брендова, геј премијерке, Старбакса и Икее, али у погледу квалитета животаобећани степен „европеизације“ тешко да се може остварити. У том смислу могуће је да Србија буде део европске породице народа, али једино као неки „европски Бангладеш“.
Модерна политичка историја Србије постаје утолико модернија уколико се, без довођења у питање, прихвати догма да су инвестиције показатељи развоја. За ту „безалтернативну модерност“ вреди прећутати и чињеницу да ниједна европска земља у транзицији није успела да се развије ослањањајући се на стране-директне инвестиције, а поготово не слепо се односећи према њима.
У Србији, међутим, стране инвестиције никада нису биле само бројке у годишњим извештајима.Оне овде имају и пресудан политички значај. Стране инвестиције пресудно обликују развојну политику и служе да „дају“ нови мандат без избора, или да „поправе“ непожељне резултате гласања. Избори су зато овде скоро и небитна ствар, било да су слободни или контролисани.
Док трају смене генерације политичара, тачније док старе генерације кроз политичке преображаје постају „нове“, једино што се не мења је континуитет српске економске политике. Премда су се, неспремне да „стегну каиш“ на време, неке власти опирале, та неспремност ипак није означавала жељу за прекидом политика (ауто)колонизације, већ пре прорачун зарад што дужег останка на власти. Вучић је политичкој динамици неоколонизације Србије дао „тврђи“ смисао те је она, уз наравно незаобилазно питање Косова и Метохије, постала камен темељац његове подршке споља, знак напретка и гарант идеје ступања у Европску унију.
Свако мало извештаји говоре да нас, тако успешне и предане, на транзиционом путу ускоро чека наша награда. Треба само да будемо стрпљиви. Изгледа, међутим, да је „ускоро“ у погледу „Балкана“ одредба с неограниченим трајањем и милион значења. „Ускоро у ЕУ“ овде се толико добро „прима“ и пелцује да га не може довести у питање ни за наш „европски пут“ изузетно неповољна дискусија француских кандидата за посланике Европског парламента гледе могућег проширења ЕУ. „Ускоро“ је у тој дискусији прешло у софистицирани облик – „не још, алиће доћи“ и озбиљно личи годоовски заплет.
„Ускоро у ЕУ“ користи само Европској унији, док је са Вучићем то све ређе случај. Председник и даље прижељкује сигнале и инвестије споља, али је истовремено суочен са унутрашњим збивањима у Србији (и протестима) над којима не може да успостави пуну контролу. ЕУ такође има своја подрхтавања због којих се више ни Вучићеве европске мецене не осећају сасвим безбедно. Помало затечени одмотавањем политичког клупка, руководство СНС-а и Вучић полако али сигурно ступају у фазу неразмрсивости тог чвора. Проблем је, међутим, што на хоризонту ни једне ни друге стране не постоји ни жеља, ни интерес, а понајмање мач да се чвор пресече.
Ситуацију усложњава наставак дијалога у вези са статусом Косова и Метохије. Јер док КиМ све више измиче, сањани живот „нормалног света“ се никако не примиче и питање је да ли ће уопште стићи на обећане адресе. Утисак је да су до данас сви „туђи“ папири нашли праве адресате, а да Србија у транзицији своје жеље добија на кашичицу у форми „аутсорсованог“ капитала. Нажалост, туга је што жеље транзиционих земаља имају и вредност и скупу цену. Вредност је да верујете да сте стално ближи ЕУ, да се примичете простору „просвећености“ и сигурности, док цену неретко отплаћујете у ратама за субвенције странацада овде праве профит и деле мизерне плате.
Хипокризија транзиционог пакла у Србији требало би да се разматра у контексту барем још једног питања: шта заправо могући долазак Фолксвагена, као парадигме мегаиндустрије и симбола Немачке, значи за евроинтеграције Србије? Да ли ћемо акоVW дође бити ближи ЕУ „хепиенду“ или још даљи?
Компетитивна предност Србије поводом могућег посла са Фолксвагеном је да Србија, као земља ван ЕУ, а уједно и земља која већ дуже време стоји у месту што се решавања поглавља о прикључењутиче, засад нема потребу да све своје законе усклади са ЕУ. У том смислу, садржину примамљивих позива постпетооктобарских влада страним инвеститорима одувекје сажимала метафора „јефтиних руку и широких прстију“.
Разлози томе су бројни. Ми поседујемо образовану, мотивисану и надасве јефтину радну снагу, а баш с обзиром на то да нисмо у ЕУ и можемо да дајемо енормне субвенције. Кад на то додамо релативно добру путну мрежу, Народну банку као жиранта погодног курса у погледу извоза и напослетку флексибилизацију кључних радничких закона (Закон о раду и штрајку) без или са „контролисаним“ отпором синдиката, можемо да створимо слику зашто је Србија привлачна инвеститорима само док је ван ЕУ.
Однос наше државе према страним улагањима уопште не морамо да мислимо апстрактно. Довољно је да се сетимо гушења штрајка у Крагујевцу (Фијат), негирања да раднице носе пелене у Лесковцу (Јура), или свеже епизодедословне „бежаније“ инвеститора из Врања и Сомбора (Спилит). Све наведено повезује активна улога коју су наши највиши функционери, често без много обзира према закону, одиграли у корист страних компанија.
Наши лицемерни либерали никако да увиде све очигледнији пресек стварности: докле год Србија не улази у Европску унију, Фолксвагену и већини корпорација та привидна и стална растрзаност око уласка у ЕУи те какоодговара. Разлог је штоуправо „модел бесконачне неизвесности“,на сназиод двехиљадитих, доприноси стварању „рубнихпростора“за јефтину, субвенционисану селидбу капитала узуспутне гаранције државе. Стални сусрети са синтагмом „погодна инвеститорска клима“стога не само да нас не приближавају „европском животу“ већ служе да прикрију да је Србија све време тамо где треба да буде – ни тамо ни овде – докле год то Европској унији одговара.
Премда су јој уста пуна поштовања закона, аутоколонијална српска јавност не увиђа да су управо потчињавајући и десуверенизујући закони глобализације општеважећи за све земље капиталистичке периферије. Стога, све док закони Србије нису сасвим усклађени са законима ЕУ, можемои да рачунамо на инвестиције. Оног тренутка, међутим, када Србија заиста крене пут Европске унијевећина њених компетитивних и упоредних „предности“ пада у воду.
Постојање сценарија у ком су могуће обе варијанте – и Еврпска унија и велике инвестиције попут Фолксвагена – нажалост није могуће.
Стефан Танасијевић
(Центар за прогресивне политике)
НСПМ
