Држава Србија ставила је привремену меру располагања и отуђења имовине млекаре „Имлек”, „Млекаре Суботица”, фабрике минералне воде „Књаз Милош”, компаније „Бамби Банат” и још три фирме, због сумње да припадају преминулом руском тајкуну Борису Березовском.
Такву меру донео је Виши суд у Београду, 11. јула ове године, по захтеву руских власти од децембра прошле године. Привремена мера обезбеђења одузимања имовинске користи већ је уписана у Агенцији за привредне регистре (АПР) и Централном регистру хартија од вредности (ЦРХОВ).
Међутим, извори „Политике”, од којих неки важе за власнике ових компанија, тврде да је Апелациони суд јуче донео ново решење којим се у потпуности поништава првостепена одлука, јер те фирме нису у власништву Бориса Березовског. „Политика” још нема потврду да је Апелациони суд донео такву одлуку, а нејасно је и одакле би појединци из врха „Дунав храна групе” за такву судску одлуку знали пре него што се објави. Наши извори кажу да ће током данашњег дана добити ову одлуку и да ће нам је дати на увид.
Исти извори тврде да „Салфорд” није био купац ових фирми већ само „менаџер инвестиције”, дакле фирма која је за одређену накнаду управљала пословањем ових компанија које спадају међу најбоље у Србији.
Да подсетимо, досад се веровало да иза ових компанија стоји српски бизнисмен Милан Беко. Међутим, првостепено решење Вишег суда у Београду наводи на помисао да је некадашњи министар за приватизацију куповао ове фирме за рачун руског тајкуна који је крајем марта пронађен мртав у Лондону.
Заплену имовине највећих српских млекара, суботичке и „Имлека”, као и „Књаза Милоша” и „Бамбија”, затражиле су руске власти. Захтев је нашем министарству правде стигао у децембру прошле године. Министарство га је проследило тужилаштву и Вишем суду који је 11. јула донео решење којим се одређује привремена мера обезбеђења одузимања имовинске користи овим предузећима.
У решењу Вишег суда у Београду пише да се уводи привремена мера компанијама „Дунав храна група”, са седиштем на адреси Локателикаде 1, Амстердам, Холандија и фирми „Клатес холдинг БВ”, из холандског Утрехта. Ове фирме су поред власништва у „Имлеку”, „Млекари Суботица”, „Бамбију” и „Књазу Милошу”, имале власништво и у фирмама „Белосавац 2001” из Смедеревске Паланке и „Секопаку”, друштву за поступање са амбалажним отпадом из Београда.
Посебно је интересантно да је мера стављена и на имовину „Бамби парка” из Пожаревца, који је својевремено градио Марко Милошевић, син некадашњег председника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића.
У решењу Вишег суда у Београду додаје се да забрана коришћења и располагања правима из акција и удела наведених привредних субјеката укључује и ускраћивање права принудним управницима имовине Березовски Борича Абрамовича, представницима компаније „Грант Торнтон УК ЛЛП”, са адресом Финсбури сквер 30, Лондон, Николасу Стјуарту Вуду и Кевину Џону Хеларду, да закључују правне послове који се односе на располагање предметним акцијама и власничким уделима.
Цела прича о имовини Бориса Березовског у Србији кренула је од истраживања међународне групе истраживачких новинара које је крајем прошле године објављено у британском „Гардијану”. Новинари су заправо истраживали ко стоји иза офшор компанија у државама које слове као „порески рајеви” и фокус те приче био је на људима који су продавали своја имена да би заварали трагове који би водили до правих власника предузећа. Међу више хиљада компанија, испливало је и име „Салфорд капитал партнерс” са Британских девичанских острва.
„Гардијан” је тада објавио да је Салфорд, са прикривеног власништва, уложио 750 милиона британских фунти инвестиција у Грузији и Србији за грузијског олигарха Бадрија Патаркацишвилија. Овај Грузијац је означен као партнер Бориса Березовског са којим је и побегао у Лондон. Патаркацишвили је умро 2008. у Великој Британији.
Непуних месец дана од објављивања текста Србији је стигао захтев руских власти да замрзне имовину Салфорда.
У истом тексту је „Гардијан” апострофирао Јуџина Џефија као мањинског сувласника Салфорда. За Џефија је наведено да је првобитно радио у руском министарству финансија, а да је касније стекао држављанство САД и луксузни стан у центру Лондона, тачније у Хајд парку.
Управо је улога Џафија, изгледа, кључна у захтеву Русије да се одузме имовина компанија које је купио „Салфорд”. Наши извори из компанија које управљају млекарама и фабриком воде „Књаз Милош”, тврде да је захтев Русије упућен управо на основу лажног сведочења Јуџина Џафија који је наводно испричао да је Салфорд власништво Березовског. Због тога је, тврде у београдском менаџменту компанија, покренута тужба против њега.
—————————————————-
Дунав храна група: Ниједна фирма није замрзнута
Светлана Глумац, директорка корпоративних послова „Дунав храна групе” демантовала је јуче за „Политику” да је имовина фирми које су у саставу ове групе замрзнута. „Компаније нормално функционишу и ми немамо везе са преминулим господином. Ништа није мењано ни у нашој власничкој структури, потпуно нормално радимо, ништа није одузето или замрзнуто”, рекла је она. Директор „Дунав храна групе” Слободан Петровић изјавио је синоћ, преноси Бета, да је Апелациони суд у Београду поништио решење Вишег суда којим је била замрзнута имовина групе и да нема сазнања да је један од власника био Березовски.
—————————————————–
Имовина вредна 300 милиона долара
Вест о заплени имовине Березовског у Србији, без конкретних детаља објавила је руска агенција РИА „Новости”. Цитирајући заменика руског државног тужиоца Александра Звјагинцева, агенција је пренела да је, на захтев руског тужилаштва, у Србији заплењено седам предузећа која су припадала Борису Березовском, а чија је вредност девет милијарди рубаља (300 милиона долара).
Наши извори тврде да је „чиста случајност” то што је, истог дана кад се појавила вест о заплени имовине, донета и одлука Апелационог суда којом се првобитно решење побија.
————————————————
Ко је Борис Березовски
Некада моћни руски олигарх преминуо је у 23. марта ове године, у 67. години. Телохранитељи су га нашли у купатилу куће у Лондону. Претпоставља се да је узрок смрти самоубиство.
Березовски је 1989. покренуо трговину аутомобилима „Логоваз” и почео да увози „мерцедесе” у Русију. Постао је главни дистрибутер аутомобила и руског ауто-гиганта „Автоваз”.
Тако стечено богатство и постојеће политичке везе почео је да користи како би успоставио контролу над кључним секторима руске привреде у намештеној приватизацији. До средине деведесетих, загосподарио је енергетским сектором, медијима и авио-индустријом.
У уски круг око Јељцина стиже када је договорио објављивање његових мемоара, те је постао главни извор информација за писца мемоара Валентина Јумасхева. Брзо се спријатељује и с Јељциновом ћерком Татјаном Дијаћенко.
Березовски и други олигарси потом удружују своје „ресурсе” и медије како би осигурали да Јељцин буде поново изабран 1996. Након Јељцинове победе, тајкун је у интервјуу британском „Фајненшел тајмсу” признао како он и још шест других финансијера Јељцинове кампање контролишу отприлике пола руске економије и лавовски део националних медија.
Накратко постаје секретар Јељциновог Савета за сигурност и помаже у креирању мировног споразума којим је окончан први чеченски рат.
Године 1998. политички аналитичар Сергеј Марков описује Березовског као савременог Распућина, који тајновито манипулише председником и његовим тимом.
Током Јељциновог другог мандата, његово здравље се све више погоршава, па Березовски и друштво у Кремљу почињу да траже одговарајућег наследника. Ускоро Јељцин поставља Путина за премијера и именује га својим наследником у августу 1999. године.
Покрећу снажну медијску кампању коју предводи државна телевизија и Путинова популарност почиње брзо да расте.
Путин није био попут Јељцина. Врло брзо се окреће против Березовског и других Јељцинових олигарха.
Березовски је побегао у Велику Британију крајем 2000, а политички азил му је одобрен 2003. године Руске власти покрећу низ казнених пријава против Березовског и покушавају од Лондона да добију зелено светло за његово изручење.
Убрзо постаје највише рангирани анти-Путинов емигрант, заједно са бившим тајним агентом Александром Литвињенком, за чију је смрт тровањем 2006. године Березовски окривио Кремљ.
Током времена, богатство Березовског почиње да се топи. Године 2012. изгубио је 5,1 милијарду долара тешку тужбу против Романа Абрамовича у спору око деоница у „Сибњефту”. Тужио је Абрамовича за уцену и кршење уговора.
Трошкови тужбе коштали су Березовског стотине милиона долара, али и угледа.
Према новинским извештајима у месецима пре своје смрти, Березовски је затворио канцеларију у Лондону и продао имовину , која је укључивала палате, „ролс ројс” из 1927. и чувени рад Ендија Ворхола „Црвени Лењин”.
