На телевизијама са националном фреквенцијом доминирају жене из НВО, криминалци, антисрби, “независни” аналитичари и еврофанатици

Широм света се воде дискусије и дебате о томе да ли треба или не треба вакцинисати децу и којим и каквим вакцинама то чинити.

Наши врхови здравствене власти на челу са Министарством здравља су тај проблем ефикасно решили. Нема вакцина, нема ни вакцинације деце. Нека деца самостално и природно развијају своје имунолошке системе па ко претекне, претекне. Помало ме наше здравствене власти подсећају на старе Спартанце и њихов однос према новорођеној деци. Деца јесу наше највеће богатство, али тек онда када некако здрава и жива промакну нашим здравственим властима.

Брига о здрављу становништва је не само врховна уставна обавеза државе него је здравље народа један од највећих заштитних објеката нашег кривичног законодавства (бар толико колико су то „Жене у црном“) и његово угрожавање представља озбиљан разлог за инкриминацију и квалификацију најтежег кривичног дела. Сваки јавни тужилац би, када до њега допре глас о масовној угрожености здравља деце у Србији, морао саставити списак сумњивих и проследити га полицији на даљи поступак. А поготово данас када су спискови толико на гласу у нашој земљи. Био би то веома добар повод да се истраже и кривичноправно процесуирају проблем и тема: ко је, зашто и како готово уништио Институт „Торлак“?

Немогуће је, и невероватно је да до наших било специјалних, било обичних тужилаца није допро глас или да им неко није послао поруку која упозорава на овај атак на здравље „наше деце“. Такође је готово немогуће да на одређене адресе врхова здравствене власти није стигла нека претећа порука огорчених и забринутих родитеља. Невероватно је да има појединаца који прете „Женама у црном“ и геј организацијама, а да су родитељи потпуно индолентни у односу на чињенице угрожавања здравља и живота њихове деце! Јесмо ли заиста дотле догурали!? Или су наши органи кривичноправног гоњења толико преокупирани и заузети трагањем за неким другим претећим порукама и списковима да не могу да се позабаве одговорнима за масовно угрожавање здравља становништва? А и страни амбасадори су нешто заказали. Због једне претеће поруке геј активистима на ноге лагане се дигоше „два Мајкла“, амбасадори Мајкл Кирби и Мајкл Девенпорт и превидеше они тако потенцијалну хуманитарну катастрофу наше деце. Да не знамо колико су им хуманитарне интервенције и бољитак Србије на срцу, посумњали бисмо у њих.

У међувремену, сваког боговетног дана гледамо и читамо како нам неки ликови који су у својим рођеним земљама потпуно непознати и безначајни строго и с висине прописују које су и какве су нам обавезе и шта у држави где живимо морамо да урадимо да бисмо њих задовољили и квалификовали се за њихову наклоност. Ту су неки Петер Бејер, Франц Лотар Алтман, Барбара Колм, Хенри Боне… Консултујемо колеге са Запада и неке највиђеније интелектуалце не би ли како докучили ко су ови ликови али сви тврде да појма немају о коме је реч и да за њих никада у животу нису чули, те да је вероватно реч о неким псеудонимима. Људи просто не могу да верују да се таквима уопште придаје толика важност да заслужују насловне стране у штампи. Убеђени су, кажу, да је реч о некој великој забуни. Неки од њих нам чак предлажу да направимо списак тих „важних“ личности и да им га доставимо ради провере код њихових званичних органа у чије име они говоре. Не треба ни да кажемо да смо им одмах чим смо чули реч „списак“ одрекли сваки даљи контакт.

Јулија Тимошенко са једне насловнице нам поручује шта нам је чинити и каже да „Украјина није ни Босна ни Косово“. У реду, то и очекујемо од ње, али био би онда ред да се директно позове на утемељиваче ових граница. Тако би се раме уз раме са Никитом Сергејевичем Хрушчовом нашли и Петар Стамболић и читав низ српских комуниста на челу са Брозом. То су прави очеви независности ових држава. И ту би се, равноправности ради, могао направити неки списак.

Најгласнији медијски противници спискова су управо они чији се уредници већ годинама чврсто придржавају својих црних листа и који такође већ годинама у својим бункерима држе снимљене емисије. Напросто је дирљиво гледати како се, на пример, наша два позната аналитичара на једној телевизији са националном фреквенцијом жале да их већ два месеца нема на другој националној телевизији, на којој су иначе били сто пута, и то тумаче као угрожавање слободе мишљења. Не пада им, при томе, на памет да на тим телевизијама већ две деценије нема, рецимо Василија Крестића, Косте Чавошког, Милорада Екмечића, Мила Ломпара, Ратка Марковића… Дакле, сви они су на том црном списку који је општепознат и важећи и који нико нити критикује нити инкриминише.

Уместо њих, нашим телевизијама са националном фреквенцијом доминирају доказани вишеструко осуђивани криминалци. Не пада никоме у РРА на памет ни да писне о томе или било шта да учини тим поводом. Баш као ни свим другим надлежним органима, а ни нашој полутехничкој влади. Некадашњи председник Србије се оптужује без и једног јединог доказа за убиства али се зато славе и митологизују, такође без неких нарочитих доказа, ликвидатори некадашње југословенске Државне безбедности. Одвија се права апологија криминалаца у исто време када се хапси портпарол ПТЈ-а Почуча и челник десничарске организације Ивановић. Нема никога (нормалног) ко у свему овоме може пронаћи државно и национално одговорну политику.

Како нам после низа ЕУ реформи изгледа образовни систем, можете прочитати у интервјуу председника Уније синдиката просветних радника Србије Драгана Матијевића „Слика српске просвете“ у овом броју „Печата“. Одговорни за оволика злодела према нашој деци и омладини одиста заслужују да се нађу на неком списку.

Више је него симптоматично да се ни о једном од ових питања на јасан и гласан, а и на било какав други начин, не чује реч не само наших тужилаца и полиције него ни нашег заштитника грађана Саше Јанковића.

За све њих Србија и Срби нису заштитни објекат. Напротив, то је, по свему судећи, за њих пожељан и захтеван облик понашања. Треба достићи идеал по којем Срби морају да буду сиромашни, болесни и необразовани.

Да се оваквом понашању и оваквој политици стане на пут, нису потребне никакве реформе. Реформама ово претходи и врло лако се може, и без икаквих пара и задуживања, спровести.

Милорад Вучелић

Печат