Нације подижу главу: Европљанима је доста ЕУ — све је више разлога за бунт

Економска сигурност и безбедност, два главна разлога због којих су грађани ЕУ веровали у њу, полако се урушавају, посебно због обавезне заједничке спољне политике Уније која их тера да морају да мрзе или воле неку другу нацију, а да њихови војници, хтели или не, морају да постану део нечијег рата.

Протест 50.000, углавном младих људи у Бриселу, пре неки дан, почео је као протест подршке Каталонији, а завршио је, рекло би се, спонтаном „прозивком“ Жана Клода Јункера, председника Европске комисија, која је извршни орган Европске уније, дакле, својеврсна Влада ЕУ.

Са протеста се чуло да ЕУ не гуши само демократију, него и национални идентитет својих грађана. Из тог угла гледано питање — да ли је грађанима Европе доста Европске уније — савим је на месту, јер се овакве анти-ЕУ демонстрације не организују први пут у срцу Старог континента.

Европска унија/заједница можда јесте била добра замисао још док је о њој као мирољубивој комуни народа сањао немачки филозоф Имануел Кант, али ево пола века и дуже, ЕУ није успела да изгради оно што јој је било најбитније — стварање европског идентитета код појединаца. У том контексту, све је више питања да ли је пројекат успео и да ли су народи који живе под капом ЕУ, најпре припадници своје нације — Французи, Италијани, па тек онда Европљани?

Истраживање агенције „Фактор плус“ на тему да ли Србија треба да буде члан ЕУ показала су да је тесна трка између оних који су за, њих 38 одсто, и оних који су против, њих 35 одсто. Међутим, резултати истраживања која су спроведена од реномираних института какав је амерички „Пју“ и европских агенција много би више требало да забрину ЕУ.

Већина грађана сматра да се њихов национални идентитет све више гуши унутар Уније. Излазак Велике Британије из Уније, тај пламен је још више распалио, а гласови грађана других држава све су гласнији да би и њихове владе требало да крену путем Британије.

Економска сигурност и безбедност, два су главна стуба која су до скоро била прва на списку грађана Уније, због чега су веровали у њу. Међутим, и они су полако почели да се урушавају, посебно кад су схватили да због обавезне заједничке спољне политике Уније морају да, „по диктату из Брисела“, мрзе или воле неку другу нацију, а да њихови војници, хтели или не, морају да постану део нечијег рата.

Ово друго, посебно је дошло до изражаја после низа терористичких напада радикалних исламиста и то углавном у државама чији су војници били најбројнији у ратовима који су се водили против њих.

И економија више није на врху приоритета, „сигурна плата“ и стандард више нису довољни, јер се испоставило да без обзира на неку врсту заједничке берзе рада, увек ће држављанин матичне државе добити бољи посао, од онога ко је дошао са стране.

Ту је и такозвани проблем „крађе грађана“, то јест, како је објашњено у једној од студија, већ друга генерација, рецимо Пољака, Мађара или Хрвата, чији су родитељи отишли на рад у неку од јачих држава ЕУ, Немачку или Аустрију, себе виде као Немце, а не као Хрвате или Пољаке. То доводи до двоструког ефекта, јер матичне државе добијају пад у наталитету, то јест вештачки им се смањује број држављана, а са друге стране, остају не само без радне снаге, већ и без интелектуалне елите, због чега таква држава губи на продуктивности и све више економски зависи од Уније.

Примера ради, у Пољској је 2015. године живело према подацима УН 38.612,000 људи. Број оних који су рођени у Пољској, а живели су у некој другој земљи износио је 4.449,000 људи, што значи да више од 11 одсто Пољака данас „припада“ (својом зарадом, радом и плаћањем пореза) некој другој држави.

Према анкети Института за истраживање јавног мњења „Јој гов“ спроведеној у Немачкој, Француској, Данској, Шведској и Финској — Немци су највећи оптимисти у погледу будућности ЕУ.

Французи су највећи песимисти — њих чак 73 одсто „црно“ гледа на будућност ЕУ. У Данској је 37 оптимиста и 50 одсто песимиста, у Шведској је однос најуравнотеженији и има 43 одсто оптимиста, према 45 одсто песимиста, а у Финској је 38 одсто оптимистички, а 50 одсто песимистички расположених.

Овоме треба додати да више од трећине прве генерације миграната рођених у ЕУ, према подацима Евростата, ради послове испод своје стручне спреме. Од Немачке до Шведске посао лако могу да пронађу лекари, инжењери машинства… док за остале који немају дипломе за дефицитарна занимања у правилу су резервисани послови које држављани тих матичних земаља не желе да раде и који су слабије плаћени.

Осим тих проблема, грађани Уније верују да им је угрожен национални идентитет и чињеницом да су закони ЕУ изнад закона држава-чланица. Европска комисија може да покрене тужбу пред Европским судом против земље-чланице за коју сматра да је прекршила неку одредбу европског права. Казне за непослушне државе-чланице су астрономске, а плаћају их грађани кажњене државе из свог џепа преко пореза.

Европска комисија је сасвим наднационална и свим европским комесарима изричито је забрањено да слушају било какве савете из земаља из којих потичу. Они морају да раде искључиво у интересу Уније, а не у интересу земље-чланице. Само Комисија има право предлагања закона, она надзире и усмерава читав законодавни процес и има има власт над њим.

Дакле, ЕУ као таква не признаје ни основно начело демократије као могућности да народ (грађани) бирају своје представнике, па самим тим ни дефиницију националног идентитета који из неког разлога постаје израженији када та нација осети да је њен опстанак угрожен.

Бранкица Ристић / Фонд стратешке културе