Спрема се завршна пљачка преосталих српских компанија. За последњу велику отимачину века, српске власти спремају ПКБ, ЈАТ, ИМТ, РТБ Бор, ЕПС…. Око њих, као хијене око лешева у пустињи, врте се домаћи тајкуни и политичари који би радо узели велике провизије од странаца који би још радије, све купили за мале паре. Властодршци хоће брзе паре, а пљачкаши лаку зараду. Зато су већ почела обарања стварних вредности ових предузећа, како би купац што мање платио, а за корумпирану власт што више остало.

Епохална отимачина настала после петооктобарског преврата 2000. године, однела је скоро све што је вредело у Србији. Преживела су само ретка предузећа. Међу последњим остацима велике српске у југословенске индустрије, остала је Индустрија машина и трактора (ИМТ) која је ових дана по ко зна који пут понуђена на тендеру. Претходни поступци приватизације ИМТ-а били су неуспешни, јер није било заинтересованих купаца.

Слична је ситуација и у више пута гигантина, Железари Смедерево, РТБ Бору, ЈАТ-у…Остала су већ уништена и опљачкана предузећа чија би ревитализација коштала више него стварање нових фирми из темеља.

Оно што би инвеститоре још могло да интересује су предузећа која имају доминантан или чак монополски положај на тржишту. Ту се на првом месту мисли на јавно-комунална предузећа чија се приватизација најављује већ дуже времена.

Већ је на снагу ступио нови Закон о јавним предузећима којим ће оснивачи моратида ураде процену и дефинишу уделе у власничком односу оснивача и предузећа, који ће бити исказани или кроз уделе, или кроз акције. А ово је само први корак ка приватизацији тих предузећа.

За сада још увек закон не дозвољава приватизацију локалних водовода, али се иста увелико припрема, а ево како то изгледа на примеру ЈКП Београдски водовод и канализација (БВК). Пошто је на једним скорашњим преговорима о новом аранжмануделегација Међународног монетарног фонда инсистирала на томе да држава прода БВК, одмах се приступило реализацији, и то на класичан балкански начин.

Прво је израђена студија за коју је из државне касе плаћено чак 4,1 милион евра, затим је нађен “трансакциони саветник” који наплаћује 1,3 милиона евра, па је обећана провизија од пет одсто (око 25 милиона евра) ономе ко доведе купца, да би на крају, пошто су паре тако лепо издељене, пројекат привремено био стављен на лед док се не створе повољни законски оквири.

Сценарио по коме се већ ради приватизација јавних предузећа је увек исти. Под фирмом смањења трошкова директори ЈП-а отпуштају раднике, па затим за пословеангажују предузећа чији су власници повезани са њима и људима на власти.

Пошто се преко надуваних рачуна испразни локални буџет почиње кукњава како је једини спас у докапитализацији или приватизацији, што је у суштни једно те исто. На тендеру обавезно побеђује управо наведени подизвођач, или неко са њим повезано предузеће, тако да испада да је јавно предузеће себе само откупило.

Идући описаним путем 136 ЈКП је само у 2010. исказало укупни губитак од 6,5 милијарди динара.

На републичком нивоу се краде на нешто другачији начин, како се види не само из раније приватизације Сартида, већ и из предстојеће ЈАТ-а. Приватизациони план за јединог српског авио-превозника предвиђа оснивање нове компаније на коју ће бити пренета ЈАТ-ова имовина, док ће дугови да остану старом ЈАТ-у који иде у стечај.

Упркос том плану, држава је одлучила да већ сада обнови ЈАТ-ову флоту куповином на кредит, те ће тако нови ЈАТ да добије и нове авионе, док ће стари, који остаје у државном власништву, морати да отплаћује кредите.

Тренутно једини евентуално заинтересован за ЈАТ је предузеће из Уједињених арапских емирата, које планира да преузме само 49 одсто нове авио-компаније, али да истовремено, иако мањински власник, постави свој менаџмент! Још се предвиђаи да арапски партнери свој ангажман ороче на пет, највише десет година, па се поставља питање да ли је ово уопште приватизација или давање у најам, односно узимање кредита.

Ништа није другачије ни са Телекомом, вечитим извором пара свих владарских структура у Србији. Уместо да прво приватизује ово предузеће, па да онда дозволи конкуренцију на тржишту фиксне телефоније, Србија је урадила супротно, тако да за Телеком не може да се пронађе купац заинтересован да плати онолико колико би властодршци хтели да узму.

У Србији се најважније приватизације и одигравају тако што се кандидат за продајупрво темељно упропасти и опљачка, а онда се будзашто прода од почетка познатом купцу.

Управо из тог разлога држава упорно одбија да ревитализује аграрни сектор, јер баш ту постоје заинтересовани “купци” који не би много да плате. Пољопривредна компанија Београд (ПКБ) била је прво преузета од стране града Београда, затим су отуђени његови најважнији делови, предузеће гурнуто на руб пропасти и коначнообећано фирми из Уједињених арапских емирата. И поред силних обећања до данасни један једини динар није плаћен ни за ово, као ни за било који други аграрни комбинат обећан Арапима.

Предстојећа приватизација Електропривреде Србије за народ би могла да представља праву катастрофу, јер ово предузеће тренутно служи за одржавање социјалног мира држећи цене струје испод оних које важе у окружењу.Приватизациони купац, међутим, неће бити заинтересован за очување стандарда грађанства, већ за повећање профита. Овакав развој догађаја мало кога на власти интересује, јер и њих занима само лично благостање.

У случају продаје ЕПС-а сигурно ће доћи до драстичног повећања цена струје, што ће покренути ланчану реакцију поскупљења скоро свих производа и услуга. Како већ данас по званичним (улепшаним) статистикама милион становника Србије гладује, док је двоструко више оних који су на самом рубу егзистенције, питање је ко ће уопште преживети тај талас поскупљења.

Да је приватизација ЕПС-а већ са неким договорена сведочи и недавно признање директора Електровојводине како му је наложено да вредност пописане имовине предузећа умањи за 18,63 одсто. Ова бројка није случајно одабрана, јер уобичајена провизија (мито) у Србији при оваквим трансакцијама износи управо 20 одсто.

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије