Залажем се да се европејски закон о националним мањинама уведе у Србији. И то не било који, већ француски, јер Француска је постојбина права човека.
А шта тај закон каже знајући да у Француској живе и Келти и Гали, Франци, Германи, Баскијци, Окситанци, Аквитанци, Корзиканци и још, да не набрајам? А има не-европејских народа у великом броју. Цигана, Арапа, Јевреја (користим терминологију која је важећа у Француској) и на десетине других народа пореклом из подсахарске Африке, из бивших колонија. И њихова бројчаност није занемарљива.
Босански лонац, рекли би на Балкану, или мелтинг-пот са друге стране велике баре. У сваком случају скуп народа са сасвим различитим коренима, верским схватањима, свих раса и боја.
Па, како су онда Французи као цивилизован свет, поборници и утемељивачи људских права решили ову квадратуру круга?
Просто. У Француској нема националних мањина. Сви су грађани једнаки пред законом, без обзира на порекло, расу или веру. Не постоји подвојеност између држављанства и народне, или националне припадности. Рођењем сте Француз. Француз можете и „постати“. Натурализован. Француска признаје и двојна држављанства.
А што се тиче националних мањина, није да баш нигде нема ни речи. „Појам национална мањина“ се помиње и користи у неким документима Савета Европе, као и у конвенцији о правима човека. Међутим, закључују Французи, свака држава има право да текстове тумачи на свој начин.
Тумачења се налазе у резолуцији 1201 прихваћеној и потписаној 1. Фебруара 1993. од стране Скупштине Савета Европе која захтева од земаља чланица да прихвате додатни протокол на европску конвенцију о правима човека, протокол о националним мањинама. Појам национална мањина дефинише групу особа у једној држави која:
- Борави на територији те државе и њени су грађани,
- Одржава са том државом дуге и чврсте историјске односе,
- Представља специфичне етничке, културне, верске или језичке особине,
- Је довољно бројна да буде репрезентатитивна, иако представља мањинско становништво у једној држави или у региону једне државе,
- Која поседује вољу да сачува кохезију једне заједнице у циљу одбране идентитета, културе, традиције, вере и језика.
Француска,одржава посебне односе са језичким, културним, и верским мањинама, јер то захтева универзални републиканизам, једнакост пред законом. Све остало спада по француском Уставу у сферу приватног живота. Примат се даје држави и републиканском друштвеном систему, а прихватање било каквих мањинских права води право у „комунитаризам“, то јест поделу друштва на разне групације по горе поменутим принципима и самим тим доводи државу у опасност, закључују француски уставобраниоци.
А сви остали грађани који нису држављани земље у којој живе су просто странци. Поседују сва грађанска права као и држављани, изузев да гласају на изборима и да буду бирани. Политиком могу да се баве у својој држави. Самим тим, постојање политичких странака заснованих на етничкој или верској основи је неприхватљиво и законски немогуће. То може само тренутно у Србији, да Албанци, Мађари или такозвани Бошњаци имају своје политичке организације. То је супротно свим европејским принципима. И тај принцип је врло јасан и омогућава избегавање стварања страних политичких групација на државној територији.
Националне мањине, пак налазимо у великом броју у земљама источне Европе и бившег совјетског блока. Утемељење комунизма као друштвеног система је захтевало прихватање нових вредности. Тако су се слобода, једнакост и братство нашли супротстављени братству и јединству.
Губитници су испали слобода и једнакост, а националне мањине су попуниле простор нација утемељивача које су морале да плате данак своје такозване хегемоније, по комунистичком учењу и схватању. У тој су причи најгоре прошли Срби.
Осакативши нас за слободу и једнакост, комунизам нам је у наслеђе оставио и то кукавичје јаје, звано националне мањине. Тежиште је са човека пребачено на групу, групацију, заједницу, нацију или народ. Измишљену успут, по потреби. А пребацивањем тежишта са појединца на групу, манипулација масом, пролетеријатом је достигла сумум заменом теза о тобожњој кривици. У закључку, ослибодилачки и државотворни народ, Срби под оптужбом за хегемонију остаје ускраћен за огромне делове својих територија које се на поклон, као код пагана на жртву нуде новонасталим националним мањинама.
Данас, када се поново поставља питање садржине и суштине Устава Републике Србије, време је да се исти очисти од остатака комунистичких измишљотина и примери потребама савременог друштва. Време је за пресек. За нови почетак. Време је да се будућност огледа у принципима једнакости и праведности.
Ако опет дозволимо да нам други кроје Устав (сада Немачка и ЕУ) оставићемо будућим генерацијама још једно нерешено питање. Ми на то немамо права, а нерођени то нису заслужили.
Зашто то радимо? Зашто имамо потребу да будемо већи католици од Папе, већи комунисти од Маркса, већи европејци од Меркелове?
А Србија је једна, недељива и демократска држава Срба.
