Преношење бакље постало је устаљена традиција Олимпијских игара, али мало ко, међутим, зна да је идеја о њеном штафетном преношењу од грчке Олимпије до града одржавања спортске манифестације потекла од злогласног нацистичког вође Адолфа Хитлера.
Уобичајен је поступак да се пламен упали у Олимпији према древним обичајима, уз помоћ сунчеве светлости и конкавног огледала. Паљење обављају жене обучене у одећу античких свештеница бога Зевса.
Тако настали пламен, као Олимпијску бакљу штафетно носе хиљаде тркача, преко свих континената, до града у којем ће се одржавати Олимпијске игре и на крају, до истакнутог места на Олимпијском стадиону на којем ће пламен пламтити до краја игара када ће бити угашен.
Штафетно проношење бакље, каквим га данас познајемо, међутим, нема ничег традиционалног. Ту праксу увео је 1936. године нацистички режим.
Историчари наводе да је Хитлер био против Олимпијских игара које је сматрао јеврејском и масонском измишљотином, али да је променио мишљење под утицајем Јозефа Гебелса који је успео да га убеди да би организовање Игара у Берлину могло да послужи као одлична демонстрација нацистичке моћи и престижа.
Гебелс је у Олимпијским играма видео јединствену прилику да се покаже надмоћ немачког народа.
Хитлеров министар пропаганде је дошао на идеју штафетног ношења бакље као вид повезивања нацистичког режима са античком Грчком која је, према његовим уверењима, била „претходница аријевске расе“.
Хитлеровим одобрењем тај предлог је прихваћен. У деценијама које су уследиле, ношење бакље постало је традиција Игара, а као што се мало знало ко је творац целе те приче – ево још једног детаља.
Поменуте 1936, бакља је ношена 3.187 километара. У рукама ју је имао 3.331 тркач, а ношење је трајало 12 дана и 11 ноћи. На путу од Грчке до Берлина само у две државе организовани су протести, истина мањи – и угушени од стране власти. У Чехословачкој и Краљевини Југославији.
Борба за веру
