Академик о идеји такозване велике Албаније и нашој земљи, политици великих сила, повампирењу фашистичких идеја… Сукоби у Македонији могу да ескалирају. Границе чини отвореним нерешен статус Македоније, неувођење Црне Горе у НАТО…
СУКОБИ у Македонији једна су од коцкица које испуњавају мозаик албанских територијалних претензија чији је циљ стварање “велике Албаније”. Сан свих Албанаца који је формулисан пре 137 година, у предвечерје Берлинског конгреса и током Призренске лиге, почео је да се остварује, а реализација тог пројекта приводи се крају.
Уз ову тврдњу, академик Љубодраг Димић, добар познавалац српско-албанских односа, међутим, наглашава да је за разумевање овог опасног процеса на Балкану потребно познавати историјску вертикалу.
А по тој вертикали, истиче Димић, све сеже у крај 17. века када је почела велика сеоба хришћанског становништва са простора на коме је живело, а турски феудални систем тај простор насељавао другим становништвом, претежно Албанцима, чије су насељеничке струје стизале до Ниша, Врања, Македоније, Косова, Санџака, Лимске долине…
– Кључни период је онај пред Берлински конгрес када је група албанских интелектуалаца у Цариграду почела да смишља на који начин, приликом стављања балканског питања на дневни ред Конгреса, решити и албанско питање. Тада је рођена идеја о “великој Албанији” – каже Димић у разговору за “Новости”.
* Које територије би, по њима, она обухватала?
– Била би то Албанија четири вилајета – скадарског, јањинског, битољског и косовског, која би обухватила: јужну Албанију са Епиром и Јањином, северну и средњу Албанију са Скадром, Тираном и Елбасаном, Македонију са градовима Дебром, Скопљем, Гостиваром, Прилепом, Битољем и Охридом, Косово са градовима Пећ, Ђаковица, Призрен, Митровица, Приштина, Гњилане, Прешево, Куманово, Нови Пазар и Сјеница. У питању је пројект који поред Албаније захвата и територије данашње Србије, Црне Горе, Македоније и Грчке. Тај простор је маркиран у предвечерје Берлинског конгреса и албанска политичка елита са великом упорношћу већ 137 година третира га као простор “велике Албаније”. У тренутку када је формулисан, Албанци су чинили око 44 одсто популације која је на њему живела. Од тог тренутка тај територијални оквир је на различите начине испуњаван Албанцима, да би данас био етнички чист. Простор је испуњаван, пре свега терором.
* То би значило нову промену граница и рушење четири државе…
– То подразумева сасвим нову конструкцију граница на Балкану. Али то није само данас присутно, границе се овде мењају готово перманентно. Тај процес није завршен, јер добар део балканских држава данас има признате, али не и од великих сила које у томе учествују, гарантоване границе. Неувођење Црне Горе у НАТО, нерешени статус Македоније, ситуација на југу Србије, све то границе чини отвореним. Такође, уколико се у Грчкој појача економска и политичка криза и уколико Грчка напусти европске институције, сукоби би могли и тамо да се прелију.
* Зашто су центри моћи, који подржавају албанске претензије, изабрали баш овај тренутак да изазову тензије?
– Тренутак је крајње осетљив и може да изазове догађаје са несагледивим и далекосежним последицама. Ако знамо да се данас ратови воде и због економије у којој је енергетика врло важан фактор, могуће је да је криза у Македонији изазвана због тога што би кроз Македонију и даље кроз Србију до Мађарске требало да пролази један крак “Турског тока”. Такође, не треба занемарити ни покушај Кине да реализује нови водени пут свиле што се завршава куповином луке у Пиреју и развојем брзих пруга у овом делу света, чиме би се повезао евроазијски простор. То најмоћнијој држави света нимало не одговара. Трећи разлог може бити неуспели пројекат Косова, који се недавно исказао и кроз одлазак десетина хиљада младих људи.
* ДАНАС су на Балкану мртве све великонациналне идеје осим албанске. Како је она успела да се одржи?
– Уклапа се у неке друге пројекте великих сила. Ако гледате одлуке Призренске лиге, једна од основних је супротстављање балканским хришћанским државама и вођење светог рата против њих. Пројекат “велике Албаније” може да буде уклопљен и у пројекат исламске државе која се рађа на истоку и чије “инжињере” и улогу у будућности само назиремо.
* Осим Косова, Албанци желе и Прешевску долину. Да ли је Србија свесна опасности која са над њом опет надвила?
– Мислим да су политичке елите свесне те опасности. Али, потреба посла којим се политичари баве јесте да сва балканска питања решавају тихо, мирно, упорно, са дубоким осећајем озбиљности и преданошћу у разговорима. И то није мудрост актуелне политичке групације или оне пре ње. То је напросто потреба којој нас учи историја, јер сви они који су покушавали да разумеју балканско питање дефинисали су га као скуп мањих и већих искључивости и “лако запаљивих питања” чије неопрезно решавање води несрећи. Зато је неопходна тактичност и стрпљење у преговорима.
* Из Београда и стижу помирљиве поруке, али на овом терену звецкање оружја јаче се чује од позива на дијалог…
– Позиви на дијалог готово да се никада овде нису “примали”, али је увек било порука умних људи да се кључна питања решавају мирно. Сетимо се Стојана Новаковића, једног од наумнијих људи Србије са краја 19. и почетка 20. века. У настојањима да српско питање буде измештено из оквира “исламског света” саветовао је не употребу силе већ права, књиге, знања. Искуство умних политичара, које је српски народ некада имао, упућивало је да се држава брани не само на границама, већ у европским престоницама и локалним балканским државама. Требало је наслутити и препознати сваки заокрет у политици великих сила, сигнал који одатле стиже, циљеве који се формулишу и реализују. Игнорисање тога неминовно је значило опасност.
* То данашња политичка елита и покушава. Колико добро нам иде та одбрана по европским престоницама?
– Ми то још не можемо да видимо. Примећујемо да има посртања и разочарања која често наступају као последица превеликих очекивања, али могу бити и последица недовољног ангажовања европских држава када је у питању Балкан. То недовољно ангажовање можемо да тумачимо на различите начине, али свака од великих сила у складу са својим себичним интересима види будућност једног простора. Ми треба да гледамо своје интересе и уклопимо их у инетресе великих сила на Балкану, ако их супротставимо, неће бити добро. Србија данас не може да чини више од скромног дипломатског протеста и не може да добије више од још скромнијег уступка. Србија је као човек са досијеом коме се не верује. У новој подели карата на Балкану, евидентно да је Албанија изабрана као стратешки партнер, исто као и Хрватска. У тој расподели за Србију није било места.
* Што није први пут…
– За Србију није било места ни 1914. ни 1941. у Хитлеровом новом поретку, за Србију нема места ни данас, али то не значи да Србија нема своју будућност. Да би Србија постала значајна потребна јој је јака економија, затим озбиљна реформа просветног система, стабилизовање и реформа војске, озбиљно дипломатско присисуво свуда где се појављују питања везана за њу и простор на коме се налази, што подразумева спој знања и политике. Али не тако да научници буду у политици, тај модел смо исцрпили у претходној деценији, већ да се политика “храни” резултатима до којих наука долази, да се “храни” поузданим знањем.
МНОГО полемике у јавности изазавала је одлука о рехабилитацији Драже Михаиловића. Какав је ваш став?
– То ништа не значи. Генерал Михаиловић је осуђен у политичком процесу, осуђен је и за оно што је чинио и за оно што није чинио. Сада га рехабилитују и за оно што је био и за оно што није био. Рехабилитација је подједнако политичка, као што је била и осуда. Он је осуђен по командној одговорности, као што се данас ради у Хагу. Све то је само једна политичка игра, која носи нове поларазације унутар српског народа. Потребно је дати реч млађој генерацији која би на основу својих сазнања и истраживања осветлила тај период. Исто важи и за Јосипа Броза. Ни један ни други покрет нису били светачки, али нису били ни црни ђаво.
* Ових дана обележавају се годишњице победе над фашизмом. Чини ли вам се да се фашизам повампирује, да су неке државе помало заборавиле тековине антифашистичке борбе?
– То није помало, већ до граница да црвене образи. Врло је важно што наш државни врх није био спреман да устукне, и да прихвати неке сугестије, већ је у складу са сопственом историјом наша војска учествовала на обележевању 70 година од победе над фашизмом у Москви. Данас, Србија нема разлога да се стиди свог антифашизма, док га други у окружењу измишљају. С чиме треба да корачају Бугари или Хрвати на Црвеном тргу? С каквом историјом, с каквим легитимитетом? На крају крајева, народи живе и од части, одолевајући притисцима. Али оно што је још опасније јесте покушај ревизије историје, када је реч о оба светска рата.
* Ко мења ту слику и зашто?
– Данас, о историјским истинама одлучују неуки политичари, страначки одбори, скупштинска тела, трибунали… То је неозбиљно. Ту истину треба да изговарају историчари, не зато што има је то привилегија, већ зато што имају приступ документима и чињеницама, раде на историјским изворима, сазнају прошлост… Само наиван човек може да мисли да се слика Првог светског рата случајно мења.
Вечерње новости
