Назив моје последње колумне у Политици, када је укинута, био је „Нагнути медији“. Писао сам једном недељно, а онда сам, по доласку новог главног уредника, 2009. године, обавештен да је „промењена концепција рубрике“. То је значило да више нема моје колумне. Убрзо сам изгубио могућност да се недељно оглашавам и у Печату (2010). За прве сам био неподобан као евроскептик, а за друге неподобан зато што сам био одвећ резервисан према патриотском карактеру једне, наводно опозиционе, странке у успону (која је данас на власти).
Од тада сам се повремено оглашавао на сајтовима као што су НСПМ (2010–2015) или Коссев (2015) и у њуз магазинима попут Геополитике (2010– 2015) или Времена (2014–2015). Али, нисам имао могућност да редовно коментаришем политичка збивања.
Но захваљујући љубазности Фонда стратешке културе, сада сам поново у прилици да једном недељно (сваког уторка) понешто напишем о политичким и друштвеним дешавањима, првенствено у Србији. А за тему првог текста из нове серије изабрао сам ону којом сам се опростио од своје колумне у Политици – стање у српским медијима.
Наслов „Нагнути медији“ значио је, те 2009. године, да „док у нашем бирачком телу постоји равнотежа између `евроуниониста` и `суверениста`, у великим медијима убедљиво доминира еврореформски дискурс“[1]. Узрок томе је, објашњавао сам, „директан утицај евроатлантских структура, које су интересно везале један део власничко-уредничког естаблишмента за себе“. А главна политичка последица била је ефикасна медијска хајка против српских политичара који би посумњали унеалтернативност „евроинтеграцијских процеса”. Као пример сам навео Војислава Коштуницу који је, „пошто су САД и ЕУ подржале сецесију Косова, покушао да промени нашу државну политику“. Убрзо је остао без власти и сасвим маргинализован.
Анализирајући даље политичке прилике, те 2009. године, закључио сам да слична опасност прети и Борису Тадићу. Он је био тај који је, формално, изгурао Коштуницу из власти. Али, казао сам, он изгледа верује у своју предизборну паролу: „И ЕУ и Косово”. Пробао је да игра самостално по питању Косова, пустио Русе у енергетику, а и Цркву је помало уважавао. Резултат је била медијска кампања која је кренула против њега и Јеремића. „Да ли ће и коначна политичка судбина Тадића бити иста као Коштуничина, остаје да се види. Али, оно што је већ сада јасно јесте да је утицај чак и најмоћнијих српских политичара на овдашње медије постао ограничен“.
Велики медији, закључио сам, све су више под утицајем интересне мреже Брисела и Вашингтона, а све мање под утицајем интереса српске државе, па и српске власти, ма која да је у питању.
И оно на шта сам упозоравао у Политици – коју је тада преузео Борис Тадић – заиста се на крају догодило. Брисел и Вашингтон су убрзо обезбедили да у Србији на власт дође „кооперативнији партнер“ од Тадића. Тај нови партнер им је дао све оно у вези с чим се Тадић мислио: Бриселске споразуме (1 и 2), предају Севера Косова Приштини и фактичко признање сецесије.
Но како стоји ствар с медијима и политиком данас? Медији су 2009. године били „нагнути“ на еврореформску страну. Данас су пак „нагнути“ тако да прете да се сурвају у политичко и друштвено бездно. Комерцијалне телевизије с националном фреквенцом једноставно су укинуле готово све политичке емисије дуже од 15 минута. Још се на Пинку може видети понека једносатна емисија, али она је увек резервисана за Премијера и његове пропагандисте. Слично је и у „Јавном сервису“ (РТС). Политичке емисије су редуковане, а могућност да јавност чује и неко другачије мишљење – осим оног да „ЕУ нема алтернативу“, или да „ММФ високо цени реформске напоре Вучићеве владе“ – практично је равна нули.
Такође, „реформом медија у јавном власништву“ (читај: њиховом бесомучном приватизацијом), власт је сасекла добар део информативног простора у Србији. Ти медији, углавном локални и регионални, или су допали у руке „контроверзним бизнисменима“, или су једноставно угашени. Оно што је у медијима и било информативно, сада је постало таблоидно. Српска јавност не само да више није у прилици да чује другачије мишљење. Она је све мање у прилици да чује било какво мишљење.
На крају, врхунац урушавања српских медија је таблоидни рат чији смо ових дана сведоци. Од власникаКурира, у покајничком тону, сазнајемо да је, заједно с власницима Информера и Пинка „био у изборном штабу Александра Вучића“, те да је „учествовао у пројекту улепшавања стварности“[2]. Од власникаИнформера и Пинка (и њихових гласноговорника) пак сазнајемо да је на делу „пројекат рушења Вучића“ и да је то због „Вучићеве успешне посете Москви“, те да је власник Курира део тог пројекта[3].
Да ли је заиста реч о почетку уклањања Вучића[4], по претходно примењеном обрасцу елиминације Коштунице и Тадића? Мислим да је за то прерано. У случају Коштунице и Тадића кооперативнија резерва већ је била спремна. Сада такве резерве нема. Друго, нисам сигуран да је Вучић исцрпио све своје „капацитете кооперативности“. Косово, избеглице, приватизација, ММФ – има ли да је за било шта рекао не? И одакле, уопште, сумња у то да ће се та серија „кооперативности“ у будућности наставити?
Али, није Вучић јунак ове колумне. Њен јунак су наши медији. Вучић неће тако брзо пасти. Али наши медији толико су се нахерили да је њихов слом изгледа неминован. Заправо, слом се можда већ догодио. И можда ћемо морати, ускоро, да на ледини почнемо рад на изградњи нормалних медија у пристојном друштву.
[1] http://www.politika.rs/pogledi/Slobodan-Antonic/NAGNUTI-MEDIJI.sr.html
[2] http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/aleksandar-rodic-srbijo-izvini-clanak-2008557
[3]http://www.informer.rs/stampano-izdanje/318/05-11-2015http://www.informer.rs/vesti/politika/40361/VULIN-Rusenje-Vucica-je-u-toku-Nekim-velikim-silama-ne-odgovara-stabilna-Srbija http://www.vaseljenska.com/misljenja/rusenje-vucica/ http://www.standard.rs/politika/33080-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%D1%83,-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%BE
[4] http://www.standard.rs/politika/33080-%D0%B2%D1%83%D1%87%D0%B8%D1%9B%D1%83,-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%BE
Слободан Антонић, Фонд Стратешке Културе
