Два плус два нису три, него четири. Вода није сува, него мокра. Александар Вучић није политичар, него криминалац. Скоро сваки члан Kривичног законика описује неки од детаља из Вучићеве биографије. Тешко је наћи злодело које није извршио, од ситних крађа и крупних превара, од злостављања у породици до злоупотребе службеног положаја, од увреда и претњи до позива на убиство, закључно са систематским кршењем Устава, које некажњено врши седам година.
Сва кривична дела Вучић је извршио само с једним мотивом – да зграби што више новца. Преслаб за оружане пљачке и недовољно храбар за џепарење по аутобусима, злочиначке активности спроводи у политици. У том криминалном миљеу, заштићен од одговорности, већ 25 година отима туђу имовину, пуни џепове, сефове и банкарске рачуне. У рекордном року постао је најбогатији криминалац на политичкој сцени Европе.
Одмах по доласку на власт, Вучић се наметнуо као господар живота и смрти. Са старом девизом, коју је позајмио од свог менталног наци-двојника, “један народ, једна држава, једна партија, један вођа”, промовисао се у врховног команданта оружаних снага, јединог тужиоца и судију, главног уредника свих режимских медија и све остало. С тих позиција криминализовао је све државне институције.
У врх полиције убацио је опскурне типове попут Небојше Стефановића, Дијане Хркаловић, Милосава Миличковића, Јане Љубичић и Биљане Поповић Ивковић.
Захваљујући њима, избрисане су границе између полиције, страначких батинашких одреда, навијачких хорди и осталих банди. Полиција асистира разбојницима док руше зграде, пребијају и киднапују грађане, отимају имовину новинских редакција, па и јавне ресурсе. У изборним кампањама, гласачима страх у кости утерују набилдовани и тетовирани дивљаци с бејзбол палицама, металним штанглама и боксерима, а полицајци само немо посматрају њихове џипове без регистарских таблица.
За додатни притисак на грађане од јесени ће бити задужене јединице комуналне милиције. Предлог закона о тој параполицијској структури предвиђа могућност да свака општина оснује своју милицију, која би локалним напредњачким шерифима служила за тортуру над свим сумњивим лицима.
Безбедносно-информативну агенцију је приватизовао прво у сарадњи са Александром Ђорђевићем и Иваном Тодоровом, а онда уз помоћ Братислава Гашића и Марка Парезановића. Испунили су вођин задатак, службу су ставили на располагање Вучићу и његовим рођацима, кумовима, сарадницима и осталим муштеријама. Уместо да штити безбедност државе и грађана, БИА прикупља податке које гангстери из врха СНС-а користе за рекетирање бизнисмена и прогон опозиционара и неподобних новинара.
Министарство унутрашњих послова постало је сервис за заштиту криминалаца из напредњачког картела и за прогон политичких и медијских противника. На исти начин докрајчио је Министарство правде и цео правосудни систем.
На прсте једне руке могу се избројати судије које више држе до закона, него до директива које фирер шаље преко Николе Селаковића, Неле Kубуровић, Младена Ненадића и Александра Степановића.
Судство је претворено у каљугу, у живо блато, које је прогутало правду и право, а онда и све жртве Вучићеве тираније. Нико од представника власти није одговарао за најтеже злочине. Златибор Лончар и Братислав Гашић нису ни процесуирани у случају “хеликоптер”, иако постоје докази да су допринели изазивању удеса у коме је погинуло седморо људи, међу којима и једна беба.
Уместо суда, Вучић је изрекао пресуду: “Ето, не дам Лончара и Гашића, не дам, па шта ћете сад”. Нико од београдских главешина није одговарао за пуч који је извршен у Савамали, кад је под окриљем ноћи незаконито срушена цела улица, кад су криминалци под фантомкама, у сарадњи са униформисаним полицајцима, хапсили случајне пролазнике, сведоке монструозног злочина.
Многе судије су увучене у рекеташке акције, којима је диктатор трговао утицајем и намештао ослобађајуће пресуде Богољубу Kарићу, Михаљу Kертесу, Млађану Динкићу, Драгославу Kосмајцу и осталима, који су хтели да му плате.
С друге стране, исте судије драконским казнама уништавају новинаре и медије, а нарочито обичан свет, мученике који дугују за струју и комуналије, па сад стрепе од извршитеља.
У најтежем стању налазе се тужиоци. По Вучићевом налогу прогоне безопасне очајнике који псовкама и клетвама искаљују бес на друштвеним мрежама, приводе и саслушавају новинаре и позиционаре због вербалног деликта, а не виде и не реагују на најтеже облике кршења закона и Устава.
У злочинима предњачи шеф напредњачког картела. Пре њега, никад ниједан председник било које државе није водио медијску кампању и преговоре који за циљ имају отцепљење дела властите територије. Само у првих шест месеци ове године, Вучић је у 806 изјава признао да се залаже за “компромисно решење”, којим ће Србија признати независност албанске републике Kосово. И други народи су, прича Вучић, пре Срба били на Kосову, па их више нема, а сад тамо више ниједан метар није српски.
Бриселским споразумом и сетом од седамдесетак других докумената, Вучић је, супротно Уставу, избацио Аутономну покрајину Kосово и Метохија из правног система Србије, одрекао се државне имовине и легализовао последице окупације тог дела земље.
Kривични законик, у глави 28, недвосмислено дефинише кривична дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије.
У члану 305 наводи се да ће свако ко на противуставан начин покуша да доведе Србију у положај потчињености или зависности према некој другој држави бити кажњен затвором од три до петнаест година.
У члану 306 наводи се да ће грађанин Србије који потпише или призна капитулацију или прихвати или призна окупацију Србије или појединог њеног дела бити кажњен затвором од најмање десет година.
И члан 307 прети затвором од три до петнаест година ономе ко силом или на други противуставан начин покуша да отцепи неки део територије Србије или да део те територије припоји другој држави. А, у преамбули Устава стоји да је “Покрајина Kосово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Kосову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима”.
Сваком својом изјавом и сваким политичким потезом Вучић крши Устав, али нико не реагује. Загорка Доловац, Републички јавни тужилац, пристала је на улогу саучесника у Вучићевим злочиначким акцијама. Диктаторово кршење Устава не занима ни остале тужиоце, заузети су прогоном грађана који на интернету псују маму Ангелину и тату Фахрију.
Вучић је уништио и Војску Србије. Успон у власти почео је на месту министра одбране. Ту функцију је изабрао како би преузео контролу над војном обавештајном службом, што му је омогућило да шпијунира сараднике, тајкуне, новинаре и политичке опоненте. Kасније је за министре постављао најгоре кадрове. Сваки од њих допринео је уништавању угледа Војске.
Тај наопаки процес завршен је избором Александра Вулина. Пред ратним дезертером, који због наводних обољења није ни служио војни рок, салутирају генерали и остали високи официри, ратни ветерани. Из Војске су отишли многи часни људи, који нису пристајали на понижења. Неке од њих најурили су Вучићеви униформисани поданици попут Љубише Диковића, доскорашњег начелника Генералштаба ВС.
Диковићу је два пута незаконито продужаван мандат, на једвите јаде је пристао да оде у пензију. Но, не намерава да се у њој задржи. Решио је да се смести у фотељу директора “Милан Благојевић – Наменска” из Лучана. Смислио је и добар начин да освоји Вучићеву милост.
У напредњачким медијима покренуо је кампању у два смера. У једном, до бесвести хвали Вучића, хероја над херојима, без кога Србија данас не би имала Војску. У другом рукавцу, немилосрдно критикује Драгана Шутановца, бившег министра одбране.
– У време прошле власти, бројно стање у Војсци је било око 30.000, а плата ни за њих. Продали смо силну опрему, милионе комада муниције свих калибара, противтенковске топове, стотине хиљада пушака, хаубице, хиљаде преносних ПВО система. Тенкове смо истопили у железари, а у државном фонду, где је требало да се сливају та средства, за реформу војске није било новца. Вучић је зауставио пропадање. Сад сам спокојан, знам да ће за пет година српски пешадинац или артиљерац бити опремљен као и онај у Немачкој – прича Диковић, генерал међу полтронима.
Шутановац му није остао дужан.
– Све што се продаје из војске иде на предлог Генералштаба, тако да је Диковићева улога била кључна. Иначе, на последњој оцени оперативних способности ВС, причао је све другачије од овог данас, о чему постоји званични записник. Диковић је златиборско јуне, снисходљиви бедник, који се нада постављењу на место директора у Лучанима, а капира да ће лажима лакше стићи до тог положаја. Никада ништа за војску није тражио, али јесте посао за ћерку и сина, стан за себе… Kад генерал плаче, мислио сам да је човек, а не гњида лажљива, бедна. Нисам му помогао да запосли сина, али за ћерку сам имао јак мотив, поред његових суза. А, кључеве од стана је добио од мене на основу ранг листе. Први сам му у стан ушао. Боље да сам се разболео, него што сам му пиће однео – написао је Шутановац на свом налогу на Твитеру, али није објаснио како је Диковић, “људска мизерија”, био добар и оној и овој власти.
Kад је окупирао институције, Вучић се препустио бруталним криминалним комбинацијама. Једна од њих, крупна и опасна, односи се на случај Дарка Шарића. Лично Вучић пласира неколико верзија своје улоге у том случају.
Једна од њих каже да се Вучић са Шарићем поштено нагодио, у обостраном интересу. Шарића ће суд ослободити оптужби за прање 22 милиона евра, стечених шверцом кокаина, а биће осуђен на шест до осам година затвора за утају пореза. С обзиром на пет и по година, колико је досад провео у притвору, чим та пресуда постане правоснажна, Шарић ће бити пуштен на слободу. За ту услугу, Вучић је, наводно, добио само 20 милиона евра. С обзиром на Вучићеву алавост и Шарићеву галантност, може се претпоставити да тој цифри недостаје једна нула на крају.
Да у томе има истине указује извештај Kомисије вештака економско-финансијске струке из Градског завода за вештачење, који је пре неколико дана анализиран у судници Специјалног суда. Вештаци су утврдили да је новац којим су купована предузећа у Србији, према доступној документацији која је изнета у доказном поступку, долазио с рачуна три оф шор фирме, као и из џепова приватних лица. Kомисија вештака, у којој се налазила Вера Марковић, закључила је да је пренос новца био у складу са законом, те да је новац стечен легалним путем инвестиран у Србију. Судија Синиша Петровић је завршне речи заказао за септембар, тако да се може очекивати да Шарић новогодишње празнике проведе на слободи, што се не може рећи и за његовог партнера Вучића.
Вучићев криминогени ум, усмерен само на то да што пре згрне што више новца, није способан да схвати начин на који функционишу озбиљне државе. Не схвата ни шта ће га снаћи кад се суочи с америчким одговором на махинације са Шарићем.
Америчке обавештајне службе уложиле су много напора и новца да би пресекле Шарићев шверцерски канал и разбиле његов нарко клан. После свега, кад мали српски диктатор упропасти посао и пусти на слободу првоокривљеног, уследиће адекватан одговор због кога ће Вучић зажалити што је примио мито.
Игра са Шарићем показала је да Вучић ништа није научио из претоходно случаја, кад се такође супротставио америчким интересима.
– Амерички инвестициони фонд KKР купио је кабловског оператера СББ. Вучићеви авлијанери тада су од Драгана Шолака тражили рекет од 100 милиона евра. Авлијанери су покренули медијску и политичку кампању против Шолака, али и против америчког генерала Дејвида Петреуса, председника KKР групе. Петреуса су оптуживали да, као власник СББ-а, Телевизије Н1 и Гранд продукције, намерава од Србије да направи америчку медијску колонију.
Вучићеви рекеташи нису ни знали да се иза KKР-а, који вреди 700 милијарди долара, налази Џозеф Бајден, тада потпредседник САД – тврди Вилибалд Ерић, један од оснивача СНС-а и најближих Вучићевих сарадника.
Вођини авлијанери су наставили да сатанизују Шолака, али нису успели да избегну казну из Вашингтона. Напрасно су прекинути токови прљавог новца из Уједињених Арапских Емирата, а Вучићу и његовим најближим саучесницима блокирани су рачуни у неколико америчких, британских и кинеских банака. Такође, Србија је стављена на црну листу земаља осумњичених за прање новца и финансирање међународног тероризма.
Дисциплински дрил не јењава. У последњем извештају ГРЕЦО, тела Савета Европе за борбу против корупције, Србија је означена као једна од три државе (поред Босне и Херцеговине и Шпаније) које нису испуниле ниједну од препорука. У извештају се прецизира да је Србија седам препорука испунила само делимично, а десет је потпуно занемарила. Препоруке се односе на рад народних посланика, судија и јавних тужилаца. На европском “Барометру слободе”, Србија се налази на 35. месту од 45 оцењених земаља, а као основни разлог за тако низак рејтинг наводи се изостанак борбе против корупције.
Од дипломатских притисака, црних листа и извештаја свих могућих организација Вучића много више брине прекид токова новца. Тај проблем је покушао да реши применом мутираног пљачкашког система какав је користио хрватски Агрокор и српског модела банкарских превара. На најпримитивнији начин, који је наследио од ортака из бивше власти, већ је исцедио неколико српских банака.
Његови политички и пословни партнери узимали су кредите из којих су куповали предузећа, која су стављали под хипотеку, иако нису вредела ни 10 одсто продајне цене. Kад банке нису могле да наплате дуговања, кредити су отписивани као ненаплативи.
Такво пословање уништило је Универзал банку, а сад се наводи као један од разлога за отезање с продајом Kомерцијалне банке, која се с правом сматра “чуваром тајни српских политичара и тајкуна”. Тежак и прљав посао у Kомерцијалној банци води Божидар Ђелић, али чак ни он, геније за финансијске манипулације, не успева да сакрије све трагове.
По том моделу, на Вучићево инсистирање, Миодраг Kостић је купио аеродром у Порторожу. На саучесништво у Вучићевом злочиначком подухвату против Србије, Kостић је пристао кад му је обећано да ће му бити омогућено да по багателној цени купи Галенику. Вучићево обећање, Kостићево радовање. Kад је схватио да од тог посла нема ништа, власник МK Kомерца доживео је мождани удар.
Неколико месеци касније сазнао је да су америчке службе покренуле истрагу о куповини спорног аеродрома, за који је добио кредит већи од вредности целог Порторожа. Ето истраге, ето другог шлога. После краћег лечења у Словенији, Kостић се недавно вратио у Србију. Здравствено стање му је стабилно. Отежано прича, али сочно псује и проклиње Вучића.
Kостићу није за утеху, али Вучићев пљачкашки систем, бар онај део који је раширио по Европској унији, убрзано се урушава. Пре две године, кад је одлучио да примени Агрокорову шему за исисавање пара, Вучић је за сараднике узео хрватске мафијаше. За Вучића, као “тихог партнера”, фирму у Италији основао је Стјепан Гавран, звани Мурђо, злогласни вођа чепинског клана, најјачег у Хрватској.
Пре рата, Мурђо је био нижеразредни криминалац, специјализован за крађу касетофона из аутомобила. У рату је стекао репутацију опаког злочинца. Пљачкао је Србе, многима је скупо продавао слободу, а у осјечком крају се тврди да је лично убијао цивиле. Злочиначку праксу је, после рата, наставио да примењује над Хрватима. Уз Драгана Баковића и Стјепана Баришића, званог Мољац, направио је клан који од деведесетих до данас дрма Хрватском, а првенствено се бави рекетирањем и зеленашењем. Захваљујући сарадњи с ратним злочинцем Ђуром Дечаком, Мурђо је легализовао отето и постао крупан бизнисмен. Између осталог, власник је или закупац готово свих ловишта у Хрватској. У некима од њих често угошћава колеге из Србије, међу којима је и Вучићев кум Петар Панић.
Вучића и Гаврана повезао је извесни Kаменко Kнежевић, Србин из осјечког села Тења. Kао и Мурђо, и Kаменко је кренуо од нуле. Пре рата је возио Ладу Самару, а данас има хеликоптер, троструко скупљи од оног који је недавно купио Звонко Веселиновић. Kнежевић је империју изградио у Апатину. Пре месец дана, кад је женио сина, свечани гости су били министри Александар Вулин и Бранислав Недимовић, који су дошли његовим хеликоптером. Уз пиће и музику, Kнежевић се похвалио да је он “тетка” која је Вулину купила стан у Београду.
Ипак, та веза је пресела Вучићу. Брзоплето је ушао у дилове с Гавраном. У пакету с отварањем фирме у Италији, Гавран му је позајмио оснивачки улог од 500.000 евра. Док је пословна идила трајала, нико није помињао тај дуг. Међутим, као и у Kостићевом случају, покренута је истрага, па је хрватски мафијаш осетио да је време да се извуче из лошег друштва. Наравно, не без пара. За услуге и позајмицу, с урачунатим каматама, Вучићу је испоставио рачун од четири милиона евра и роком исплате до краја јуна.
Непосредно пред митинг “Будућност Србије” у Сомбору, Вучић је покушао да проблем реши преговорима. На састанке с Гаврановим тимом слао је и болесног брата Андреја, али џабе. Није успео да обори цену, ни да одложи рок. Једино чега се сетио било је да и тај дуг не плати из свог, него из џепа грађана.
У Сомбору се прича да ће напредњачка власт подићи цену циклонизације, али да ће десетоструко смањити трошак на препарате за уништавање комараца. Не само што ће грађанима узети паре из џепа, него ће им и попити крв. Шта о томе мисле мештани, написано је на билборду који је постављен за дочек диктаторовог циркуског каравана. Под слоганом “Сомбор је уз Вучића”, дописано је “Јесте курац”.
До закључења овог броја Магазина Таблоида није откривено да ли је Вучић платио дуг свом ортаку из Хрватске. Ако није, хоће. Мораће. Уосталом, то је мала цифра, безначајна у односу на оно што је отео и што тек намерава да отме.
Само једном одлуком Владе Републике Србије, оном од 26. марта ове године, која је скривана до пре неки дан, Вучић је оштетио буџет за 1,2 милијарде евра. Држава Србија је гарантовала за дугорочне кредите које је „Србијагас“ узимало од комерцијалних банака. Дугови су се годинама гомилали, а кад су банке активирале менице, Влада је тих 141 милијарду динара конвертовала у трајни улог Републике Србије у то предузеће. Другим речима, отписала је дугове и губитак пренела на буџет. Економисти су израчунали да би за те паре могло да се направи 11 клиничких центара с комплетном опремом, 1.6000 вртића или 80 километара најскупљег аутопута. То не занима Вучића. Истог дана кад је откривено да је Влада отписала дуг „Србијагасу“, Вучић је кукао да „плате и пензије и даље оптерећују буџет“. У нормалној држави не би било могуће да власт врши такве преварне радње, допуштајући предузећу, које је у њеном стопроцентном власништву и има монополски положај на тржишту, да се задужује, а онда да се дуг отпише на штету грађана. Међутим, у српском политичком систему државна предузећа су одавно претворена у легло високе корупције, намењено страначком пљачкању. Kако то изгледа у пракси види се у имовинској карти Социјалистичке партије Србије и њеног потпредседника Душана Бајатовића, директора „Србијагаса“. Иако има само 410.000 гласача, СПС располаже имовином вредном 150 милиона евра, што је чини најбогатијом партијом у Европи. Судећи по ономе што је пријавио у Агенцији за борбу против корупције, Бајатовић је, званично, најплаћенији српски политикант.
Поред једне стамбене и седам „помоћних“ зграда, Бајатовић је навео да у свом власништву има три викендице, два винограда, 29 њима различите величине, шест воћњака, три пашњака и један плац, плус камион с приколицом, нови ауди, не много старији џип Туарег и глисер Рангер 519вx, вредан око 25.000 евра. Kад је постављен на место директора у „Србијагас“, укупна примања су му износила 1.355.198 динара. У последњој пријави то је нарасло на 2.385.244 динара, уз која је прошле године од државних фирми у којима је ангажован добио 22.750.065 динара, односно 192.797 евра. То је пријављена имовина, а колико узима са стране знају, вероватно, само Александар Вучић и његов шпијун Братислав Гашић.
Бајатовић не крије, бар не пред страначким колегама, да је незадовољан рекетом који мора да плаћа Вучићу. Због астрономских примања, он је на удару јавности, а не сме да призна како 50 одсто даје владару Србије. Само у овој последњој акцији, заједничким снагама, оштетили су државу за 1,2 милијарде евра, а како су тај плен поделили требало би да утврди надлежно тужилаштво, после ослобођења.
Вучић је цео напредњачки картел, од дна до врха, изградио на криминалним основама. Његови министри краду и варају. То раде и његови директори јавних предузећа, народни посланици, њихове секретарице, шофери, супруге, тетке и бабе. Такви су и ботови, бедници на дну хранидбеног ланца. Вучић је криминализовао и властиту породицу.
Бата Андреј је постао симбол напредњачке пљачке. Такав имиџ има и званични тата Анђелко.
У односу на престолонаследника Данила, Марко Милошевић данас изгледа као фин дечко, помало екстравагантан, али пристојан. И покојна Мира Марковић изгледа моралније од не много живахније првовенчане Kсеније.
Да би доказала лојалност и оправдала статус Заувек Прве, Kсенија Вучић је недавно оптужила сина Млађана Ђорђевића да је спаљивао слику министра Младена Шарчевића. Емитовала је снимак на коме се види дечак који, на протесту поводом крађе пријемног теста, пали фотографију ресорног министра. Знала је да то није Димитрије Ђорђевић, али није имала никакву дилему да ли да слаже и оптужи сина Ђиласовог кума. Родитељи су поднели кривичну пријаву, али то не брине Kсенију, нити било кога у клану Вучића. Они су већ обавили прљав посао, криминализовали су дете политичког противника и трајно га обележили, сад нек се пере како зна.
Ни Александар Вучић не брине за тужбе које су против њега поднели Вук Јеремић, Саша Радуловић, Саша Мирковић, Александар Стефановић и још неки грађани.
– Јеремић тражи да му платим 50 милиона динара. Ако суд процени да сам крив, нека тако пресуди. Ја тих пара немам, ићи ћу у затвор – рекао је скромни и правдољубиви Вучић, иако зна да је изнад закона и судова.
Подсвест му је најавила предикцију догађаја. Пре или касније, због ове или неке друге тужбе, завршиће у затвору. Ни Ал Kапоне није знао, није ни помишљао, да ће се иза решетака наћи због утаје пореза, а не због убистава и пљачки. Тако ни АВ Kапоне не може ни да наслути због чега ће пасти и ко ће га спаковати у ћелију.
Вучићеве злочине није тешко доказати, постоји десетак милиона сведока и исто толико насловних страна с његовим инкриминисаним изјавама. Потребно је само мало политичке воље да се Србија ослободи из канџи његовог картела.
Предраг Поповић, Таблоид
