Кренули смо у свечаним униформама на Ватрогасни сајам у Београд 2012. године, а код Баточине се преврнуо камион и прикљештио возача, морао сам да се увучем унутра и исечем стаклом смрскану руку да бих човеку спасао живот.
Ведран Ташковић је као дечак са својим старијим братом Ивицом одрастао у сиромашној породици, са оцем Александром, радником и мајком Вером, домаћицом. Знао је да цени комад хлеба намазан свињском машћу, а још више комад хлеба са шећером, натопљеним млаком водом. Из породице је понео поштење, понос и наду да се упорношћу у животу постиже лични и општи бољитак. Данас се као командант Ватрогасно-спасилачког батаљона увек сећа речи оца:
“Џаба си живео ако ниси створио породицу и нешто допринео за добробит друштва”. Зато је овај тридесетосмогодишњи дипломирани економиста поносан на супругу Јасмину, 14-годишњег сина Немању и 9-годишњу ћерку Александру. Поносан је и на титулу првака Балкана у кик боксу, на треће место у свету у савате боксу и још прегршт првих места на разним домаћим и интернационалним такмичењима. Још је поноснији што је учествовао у бројним спасилачким акцијма, у завејаним планинским селима, приликом пожара или поплава.
Ситан, али жилав
– Био сам мали растом, што би људи рекли “ситан, али динамитан”. Сви моји другари играли су фудбал, а ја сам чекао да се порвем са неким. Онако малог и слабашног нико није могао да ме савлада и сви су се чудили. Зато сам се определио за борилачке спортове. У 4. основне сам почео да тренирам карате, дошао до браон појаса и одустао. Није било контакта и није ме привлачило. Са 12 година почињем да тренирам фул контакт у Врању и одмах сам увидео да је бокс спорт у којем могу да се докажем. Није било правог клуба и чим су се стекли услови отишао сам у Аустрију.
– У Аустрији сам у сезони 1997/98. године боксовао за клуб Вијен из Беча, у полувелтер категорији. Имао 17 мечева и исто толико победа.
Кад је почело бомбардовање, пресудила је жеља да се вратим. Иностранство ме није више интересовало, оженио сам се и одлучио да породичну срећу градим у родном Врању.
– Бокс ми је био стално у глави, тада је кренула експанзија кик бокса и одлучио сам да оснујем клуб. Родио ми се син Немања и некако спонтано сам одлучио да се клуб зове Јуниор. Клуб постоји и данас, а изнедрио је на десетине шампиона. Имамо преко 130, што такимичара, што полазника. За све време постојања смо међу првих 10 у Србији, у конкуренцији од 76 клубова. Године 2003. били смо трећи у Србији, а наредне четврти.
Борац нокаутом
– Прву борбу имао сам на такмичењу у Свилајнцу, 2000. године. Пошли смо седморица и освојили пет златних и две сребрне медаље. Изгубио сам у финалу, одлуком судија на поене, иако је мој такмичар падао више пута од удараца и клатио се у углу несвестан шта се догађа. Била је то прва неправда, а било их је још које су ме очврснуле и терале да идем напред, да докажем да сам најбољи, прво у категорији до 60 кг, а потом до 63,5.
– Најзначајније за моју каријеру било је када сам променио систем тренинга и борбе. Форсирао сам тактику борца темпаша, да бих избегао неправде судија. То значи, да од удара гонга кренем силовито и приморам противника серијом удараца рукама и ногама на предају или да га нокаутирам.
– Те 2003. године постао сам првак Балкана у фул контакту, категорија до 63,5 кг. Првенство је било у Истанбулу, победио сам у четири борбе. Репрезентативац сам био до повреде руке 2007. године, када сам морао да окачим рукавице о клин. Био сам вицешампион света у Мађарској, у дисциплини лоу кик. Потом, четврти на свету у тајландском боксу, два пута трећи на свету у савате боксу и једном трећи у Европи. У Србији сам био неприкосновен у својој категорији у многим дисциплинама. У каријери сам имао 120 мечева, од тога 105 победа и само 15 пораза. Велико признање за мене је када ме је председник КБС Србије Борисав Пелевић поставио у национални Надзорни одбор и за члана такмичарске комисије у централној Србији. Понуђено ми је да будем тренер јуниора у репрезентацији Стрије, али због професионалних обавеза сам одбио.
Завејани старци
– Основао сам породицу 2000. године, а запослио сам се 2002. као ватрогасац возач. У међувремену сам завршио факултет и постао командант Ватрогасно-спасилачког батаљона на нивоу Пчињског округа. Имамо 90 људи, шест подручних јединица, обезбеђујемо шест општина, које се простиру на 3.500 квадратних километара, од Сарајевског моста у Грделичкој клисури до граничног села са Македонијом, Чиукарка код Прешева.
– Било је безброј ситуација спасавања приликом разних елементарних непогода. Увек идем први, а за мном моји ватрогасци. Више пута ризикујем живот свесно, верујем у Бога и оно што радим да је за добробит човека и друштва. Зато ми Бог помаже у и најтежим ситуацијама.
– У планинском селу Дупељеву, 40 км удаљеном од Врања, ишао сам да нађем кућу човека који је имао 82 године и носио катетер који није мењао два и по месеца. Човек се скоро отровао. Тих 15 километара до села Власе где су нас чекали медицинари прешао сам санкама за девет сати. Пут је био непроходан, провалије свуда, једна грешка и готов си. Ишао сам полако, излазио и једва се извлачио из снега, проверавао терен, летео преко тараба, али сам спасао деду. На половини пута сам пао са санки и повредио ногу. Болови су били скоро неиздржљиви. Стигли смо, а онда су јавили да је нађен старији човек, преко 80 година, смрзнут, у планинском селу Крушева Глава, које је било на супротној страни од Дупељева. Примио сам ињекцију против болова и кренуо. Нашао сам људе који су га чували крај пута у планини. Живео је сам, није јео данима и пао је на путу пошавши у потрагу за храном. Био је смрзнут, мислио сам да је мртав, али спустио сам га доле. И тај деда је преживео, на моју велику радост.
Крвава униформа
– Спасавали смо многе људе после саобраћајних несрећа, али једну никад не могу да заборавим. Кренули смо у свечаним униформама на Ватрогасни сајам у Београд 2012. године. Код Баточине се преврнуо камион, сувозач је изашао, а камион је прикљештио возачеву руку. Јечао је. Дошла је медицинска екипа, али нажалост неспремна, без икаквих лекарских средстава да се човеку помогне. Скинуо сам свечану униформу, и кроз разбијени прозор једва се увукао унутра. У делићу секунде сам морао да размишљам, да ли да човеку одсечем руку до лаката и ослободим притиснуте груди човека или не? Није било другог решења, пристигли медицинари нису имали ничег чиме бих исекао руку. Узео сам парче стакла од шофершајбне и кренуо да интервенишем. Секао сам кости које су биле смрскане, али кожу исећи то је било најтеже. Био сам сав у зноју јер су секунде одлучивале о животу човека. Успео сам, ослободио га, рука му је и од лакта навише била смрскана. Изукао сам га кроз прозор камиона, изгубио је два литра крви. Био сам сав у крви, али спасен је живот мом данашњем великом пријатељу Пецету Надеву из Македоније.
Стихија у театру
– Највише ме боли што је изгорело врањско позориште “Бора Станковић”, старо 120 година, а пожар је био подметнут. Није било ни четири ујутро кад ми је зазвонио телефон и јавили ми да је плануо пожар. Одмах сам послао цистерне са водом, звао “Симпове” ватрогасце да крену са својим цистернама. Позориште није могло да се спаси, ватра је захватила дрвени део и инсталације, горело је то као лудо. Проблем је био пресећи пожар у згради и спасти стари и нови део хотела, а то је читав комплекс у дужини од око 200 метара. Грозничавао сам размишљао шта да радимо, а онда видео зид који је пре 120 година саграђен да одвоји две зграде у случају пожара. “Симповци” су одмах стигли, потрошили смо око седам тона воде и спречили још већу катастрофу. Потом је почело да дими из асфалта на улици поред позоришта, горела је угљена прашина у подруму чија су врата и прозори били зацементирани. Срећа, један од старијих глумаца нам је показао где је прозор, разбили смо га, убацили пену и први сам улетео унутра да спречим трагедију. Гашење је трајало 11 сати.
Три рунде
– Боксовао сам 2003. у Јагодини са тадашњим репрезентативцем Николом Петровићем из клуба Палмини тигрови. То је била невиђена борба. Од првог секунда до последњег, а биле су три рунде по два минута. Кренуо сам силовито, Петровића десетак пута бацао на под, крви је било на све стане. Одвукли су га у ринг, а онда је почело већање судија. Требало је прогласити победника. Видео сам када је главни погледао у Драгана Марковића Палму, који је био присутан и показао прстом на мене. Победио сам, а те године позвао ме је у репрезентацију селектор Небојша Неца Милошевић.
Битка са сметовима
– Кад је снег завејао планинска села у околини Врања почетком 2012. године, спасли смо око 60 људи, а од тога 20-ак њих лично, сам. Ишао сам на моторним санкама, наноси снега су били по више метара високи, а терен непознат. Ишао сам насумице, избегавао само дрвеће. Било је падова, повреда.
Деца у набујалој реци
– Поплава која је задесила српско село Левосоје код Бујановца била је прави испит спасавања људи у готово немогућим условима. Срећом, већ је било свануло. Пукао је насип, излила се набујала река Моравица и поплавила део села, куће до кровова. Спасли смо 30-ак људи од тога највише деце. Извлачили смо их чамцима, улазио сам у воду до грла, пливао по потреби да што пре стигнем до деце. Носио их у рукама, у последњи час предавао колегама у чамцу.
– Срећан сам човек, деца су одлични ученици, а за свој посао добио сам највиша одликовања. Сребрну медаљу за храброст “Милош Обилић” добио сам прошле године од тадашњег председника Бориса Тадића, а уручио ми га је мој претпостављени, министар унутрашњих послова Ивица Дачић. Те године добио сам и од “Вечерњих новости” медаљу за Најподвиг године. Испунио сам жељу оца и мајке. Другачије не умем.
Вести