Најновији пројекат Александра Вучића: “Србија на хлебу и води”

„Све говори да је ситуација у Србији веома тешка – више од милион особа је незапослено, свака друга млада особа нема радну књижицу, а готово 700.000 људи прима неку врсту социјалне помоћи. Око 20 одсто становништва живи на ивици сиромаштва, а стопа запослености особа од 15 до 65 година износи свега 45 одсто. Ти бројеви представљају велики изазов и терет за социјални систем и истовремено упозоравају на чињеницу да је пензиони систем неодржив у постојећој форми. Свестан сам чињенице да у српском народу постоји уверење да ће се ови проблеми решити уласком Србије у Европску унију, али – то су проблеми које морате решити пре. Не можете очекивати од нас да решимо ваше проблеме”, каже у разговору за „Политику” европски комесар за запошљавање, социјална питања и инклузију Ласло Андор, који је био у дводневној посети Србији.

Његовом посетом почео је процес креирања Програма реформи политике запошљавања и социјалне политике, којим би Србија, уз подршку Европске уније, требало да на стратешки начин крене у решавање нагомиланих проблема у тим областима. У разговору са министрима у Влади Србије и представницима цивилног друштва, Андор је истакао да су Србији потребне економске реформе како би се решили проблеми сиве економије, високе стопе незапослености и омогућило ефикасније пословање привреде, а у разговору за наш лист он не крије задовољство што постоји посвећеност српске владе европским интеграцијама и истиче да је створен добар политички моменат за економске реформе.

Да ли је нека од земаља чланица имала тако тешку социјалну ситуацију пре уласка у Европску унију?

Практично су све транзиционе земље почетком деведесетих имале тешку економску ситуацију, али се оне нису суочавале са војним конфликтима или их је бар било мало. Крајем деведесетих дошло је до руске финансијске кризе, која је утицала на земље Балтичке регије и на балканске земље, па су многе државе у овом региону прошле кроз веома турбулентан период. У Србији је економска криза оставила велики траг на повећање стопе незапослености, сиромаштва и социјалних разлика, тако да подаци говоре да чак 20 одсто људи живи на граници сиромаштва. Сигурно је да је ова ситуација последица деведесетих, рата и санкција, али и спорних приватизација – како сам схватио из разговора са различитим људима који се жале на корупцију и на недостатак транспарентности у пословању. Ови проблеми постоје и у другим земљама Европске уније, али нас брине висока стопа незапослености младих.

Које земље Европске уније имају највећу стопу незапослености младих?

До пре неколико година то је била Шпанија, а данас је то Грчка, у којој је стопа незапослености младих већа од 60 одсто и драматичнија него у Србији, у којој она износи 51 одсто. Ако би Србија данас ушла у Европску унију, била би на трећем месту по броју незапослених младих.

Да ли млади становници нових чланица ЕУ имају проходност ка тржишту рада „старијих” чланица ЕУ и да ли је после њиховог прикључења дошло до пада цене радне снаге и снижавања цене рада?

У целој Европској унији имамо око 40 милиона људи који живе и раде у другој земљи, а половина њих долази из нових земаља чланица које су се придружиле унији у последњих десет година. Од тог броја, половина радника долази из Румуније и Бугарске. Када је у питању цена „нове“ и „старе” радне снаге, закони Европске уније су јасни – не сме да буде платежне дискриминације.

Шта мислите о новом Закону о раду, чије се усвајање очекује до краја ове године?

О том закону сам доста разговарао са члановима владе и парламента и чуо сам различита мишљења. Разумем да је то веома осетљиво питање за раднике и да су аутори овог закона били пред великим изазовом и дилемом – како да осигурају сигурност запослења, а истовремено направе амбијент који је привлачан за страна улагања. Али, морам да приметим да постоји разлика у сигурности посла између старих и младих радника, јер млада радна снага углавном ради на црно и нема сигурност у погледу (будућности) посла, проналази слабо плаћене послове и годинама ради на њима.

Због економске кризе у Србији велики број младих не налази посао одмах након студија и држава мора да им помогне – период њихове незапослености мора бити временски лимитиран. Ако млади не могу да пронађу посао када заврше  школовање, Национална служба за запошљавање мора да им нађе радно место или да им омогући даље школовање, преквалификацију или учење нових вештина.

Млади радници су будућност српске економије и будућност земље. Ако њихова незапосленост предуго траје, то неће бити генератор само социјалних немира већ ће имати негативне последице на развој економије, демографску будућност нације, али и њену политичку судбину. Решавање овог питања мора бити приоритет Србије, а Европска унија ће својим инструментима подстаћи напоре земље да тај проблем реши.