Неко мора одговорити на питање зашто истрага трагедије у Топчидеру није поверена ВБА него војној полицији
Више нема дилеме, двојица гардиста Драган Јаковљевић и Дражен Миловановић су убијени. Прва истрага није ништа разјаснила и само је направила трагичну збрку у којој се родитељи и родбина већ 12 година боре за истину. Све накнадне истраге, анализе и реконструкције у супротности су са првом, јер се у свима тврди да су гардисти убијени. Само прва истрага тврди да је у питању убиство и самоубиство.
Сада прва тврдња коју је грозничаво бранила војна комисија испада смешна. Зашто је истрага олако одбацила јаку могућност да су гардисти у некој специјалној операцији побијени, остало је нејасно. И лаик, а камоли стручњак добро зна колико је лако утврдити да ли је неко извршио самоубиство пушком. Поверовати у самоубиство без тоталног прислона, када је пушка у питању, је неозбиљно. Затим, прихватити као неспорну ствар да је војник сам себи пуцао у стомак тешко може да прође, јер самоубице углавном пуцају себи у главу или у срце.
Од самог почетка истрага је деловала смушено – те Миловановић је убио Јаковљевића, те не, него је Јаковљевић убио Миловановића. Те пуцали су истовремено један у другога и поубијали се, те није тако него убиство и самоубиство. Зашто се олако прешло преко толико важних питања која су се морала разјаснити као што су мотив убиства и зашто се олако прелазило преко великог броја нелогичности када се у истрази не сме без разјашњавања прећи ни преко једне. Нису знали да ли је Јаковљевић Миловановића убио намерно или случајно, непажњом. Ако се то већ десило, зашто би се Јаковљевић убио пре него што бар неком каже да је у питању трагична грешка. Истрага је препуна нелогичности. Нису изведени сви докази, чак нису саслушани ни сви сведоци, тако да је догађај погрешно реконструисан. Своје закључке и тврдње нису могли доказати и све је од првог дана оспоравано. Родбина са адвокатима била је принуђена да сама тражи нове доказе и, да нису били толико упорни, не би добили другу шансу да се утврди истина.
Тек сада, када је потпуно јасно да су војници убијени акцијом са стране, од стране трећих лица, нова истрага отвара могућност потраге за починиоцима злочина. Убице до сада нису ни тражене, јер су резултати истраге блокирали такву могућност. Изјава тадашњег начелника ВБА генерала Светка Ковача јасно говори зашто је до такве грешке дошло – случај је третиран као убиство и стављен у надлежност војне полиције уместо да је третиран као терористички акт, када би га преузела војна контраобавештајна служба.
Значи, прави лов на терористе и убице тек сада почиње. Отежавајућа околност је што је прошло много година, али све је могуће и не треба одустати. Једна од могућности, ако истрага западне у ћорсокак, је да се понуди висока награда за информацију о починиоцима.
Влада ће морати пре или касније да покрене још једну истрагу – зашто је прва истрага погрешно усмерена и зашто је из истраге искључена ВБА. Ако је тачна садашња процена да су овај терористички акт организовале стране обавештајне службе, он се није могао разјаснити без ВБА и БИА. Војна полиција то не може да уради и зато се тако тврдо држала убиства и самоубиства. Та нова истрага требало би да разјасни зашто је прва истрага, и онако како је погрешно постављена, урађена тако траљаво, јер, да је квалитетно урађена, и сами би утврдили да то није у надлежности војне полиције, него ВБА.
Сада се чини да је Влада Србије под притиском родитеља страдалих војника донела добру одлуку и формирала нову комисију. С обзиром да српска јавност у вези са радом истражних комисија има лоше искуство када је овај случај у питању, сигурно неће дозволити да се понове претходне грешке. Јавност ће контролисати нову истрагу, јер сада нема никакве потребе да се истрага води тајно. Сваки нови детаљ може се објавити одмах.
КАКО УСМЕРИТИ НОВУ ИСТРАГУ?
Старо је правило у истрагама – ако не можете да утврдите починица злочина – а ви видите коме то одговара. Да би се видело коме то одговара, требало би проучити политичку ситуацију и фактичко стање на дан терористичке акције. Председников кабинет и Влада Србије у то време били су искрени партнери хашким истражитељима на истом послу – трагање за хашким оптуженицима, где је посебно важно било трагање за генералом Ратком Младићем. Овај посао био је далеко важнији од свих других послова које су радили. Није данас тајна да су им помагали на више начина – стварањем климе у јавности да се ради о исправном и хуманом послу, па до логистике и редовних и детаљних обавештајних података. Данас се увелико прича о томе да је тадашња Влада одобрила страним обавештајцима и којекаквим специјалним групама да вршљају по нашој земљи и да између осталог истражују и војне објекте.
Док су председников кабинет и Влада били потпуно кооперативни са страним истражитељима, војска је осумњичена да је јатак бегунцима. Генерали, па и цео официрски кадар, сумњичени су да у војним објектима скривају генерала Младића. Већина официра прошла је рат и све време гледала двоструке аршине и неправду која нам се чини. Наравно да нису благонаклоно гледали на илегалне активности хашких истражитеља и њихових тајних екипа састављених од врсних специјлаца. Добар део официра био је спреман да помогне бегунцима које су и странци и наше службе прогањали као дивље звери иако већина њих није починила никакав злочин.
Војска је у то време била сумњива не само страним истражитељима него и добром делу домаћих политичара на власти. Био им је то и добар алиби – ето, ми би их изручили, али војска је непослушна. Наравно да су тадашњи политичари на власти омогућили страним шпијунима и полушпијунима да претркељишу баш све што је личило на војни објекат и војну установу, али Младића нису нашли. Тада је неко закључио да је једина могућност да се крије у подземним војним командама и оперативним центрима, који се активирају у случају мобилизације. Ти објекти – „рупе“ – како их зову у војном жаргону, постале су мета шпијуна, али безуспешно, јер није постојао начин да провере шта је унутра. И, друго, добро су знали да би се, ако је унутра стварно генерал Младић, сваки покушај илегалног или насилног уласка за њих катастрофално завршио.
И шта је могла бити одлука мрачних сила из иностранства у таковој ситуацији – да се аферама и прљавим операцијама ослаби војска и да се специјалним акцијама Младић истера из подземних склоништа у које страни специјалци нису имали шансе да уђу, а да не буду неутралисани. Наравно да су приче о неким самосталним ловцима на главе глупост и да су то биле добро организоване акције страних обавештајних служби.
ДА ЛИ ВУК ЈЕРЕМИЋ НЕШТО КРИЈЕ
Јеремић је своју изјаву у вези са трагедијом у Топчидеру тако срочио да на први поглед изгледа како га се више и нема шта питати – о смрти војника га је обавестио покојни Мики Ракић, сведока о томе нема, а детаља се не сећа. И крај приче. Иако се задржао два сата, само испитивање је трајало петнаест минута. То није добро и то је лош почетак нове истраге. За тако кратко време не може се узети изјава ни од сведока џепарења, а камоли од некога ко је сведочио о тако крупном догађају са смртним последицама и где је у питању терористички акт.
Тако је Јеремић одговорио на само једно питање – одакле му информација о страдању војника. А има их много која треба да буду постављена. Ако је његова изјава тако кратка, неминовно ће морати да је допуни. Сем тога, већ сада постоји озбиљна сумња у тачност података које износи, јер се позива на мртвог човека, тако да би била корисна провера његове искрености на полиграфу. Ако формирана комисија буде оптерећена функцијама које су Јеремић и остали са којима се разговра обављали, њиховим политичким плановима и намерама или њиховим белосветским везама, ни од ове истраге неће бити ништа. Јер, Јеремић и неки други политичари спадају у кључне људе који су размењивали податке са странцима и који су са њима сарађивали у вези са потрагом за хашким бегунцима, а сада се сумња да су неки људи из иностранства организовали убиство војника на Топчидеру. Наравно да се то мора разјаснити, јер је у новонасталим околностима управо то важно.
Прва истрага је кренула у погрешном правцу на основу две идентичне речи које је успео да изговори смртно рањени Миловановић – „Изнутра, изнутра!“ На основу тога је закључено да је убица могао доћи из подземног објекта или из тог правца, или да је убица од раније унутар ограде, значи неко ко стално борави и ради у овој јединици. Опет у даљем размишљању или неоснованој конструкцији, ишло се на то да су војници видели нешто што нису смели да виде. А кога другог него Младића, и зато су убијени. За сваки случај, да не би одали где се генерал крије.
Ово је потпуна глупост. У то време Младић је био веома популаран у народу, посебно у војничком саставу. Ако је боравио у војним објектима, колико њих је пре побијених војника видело Младића, па нису убијени. Колико њих је знало да је у неком војном објекту, а нису га одали. Друга ствар, ако претпоставимо да је Младић у том тренутку стварно био у објекту Караш (где су војници убијени), таман посла да његово обезбеђење није знало шта се вани дешава, од распореда страже, стаза кретања па до поузданости сваког стражара и свега другог што је важно. Зашто би убијали на шушањ – па није то лов на дивље свиње. Не пуца се док ниси сигуран у шта пуцаш. Јер и његово обезбеђење је било састављено од итекако пробраних специјалаца које не може тек тако нешто ни уплашити ни збунити да би направили сами себи такове проблеме. Значи Младићу и његовом обезбеђењу није био интеерес да убија војнике, па би требало видети коме је то био интерес.
ПИТАЊА ЗА ЈЕРЕМИЋА
Тако иностранство остаје као најозбиљнији правац нове истраге, односно да је акција наручена из иностранства. Могли су је извести страни специјалци, а, пошто није посебно компликована, могли су је извести и домаћи криминалци за новац. Претпоставка да су то урадили домаћи криминалци није немогућа, али је далеко мање вероватна. Прво, због поверења и поузданости да ће све урадити добро, а да тајна неће процурети. Друго, без обзира ко шта мислио о њима, и криминалци имају неке кодексе и не би ни они тек тако убили војнике. Зато је много вероватнија комплетна акција извана.
Значи, прво питање за Јеремића јесте од када и којим поводом фигурирају његове везе са страним фактором? Који су разлози да га форсирају више они из иностранства него било које политичке струје унутар Србије? Зашто су они толико заинтересовани за његово напредовање и шта их то толико повезује? Да ли их је интересовало, на пример, у ком правцу ће ићи његово политичко деловање или нешто друго сл.?
Затим, питање за њега, за његовог бившег шефа Бориса Тадића, и многе друге – шта им је све познато и какву су помоћ странци тражили од њих по питању трагања за хашким бегунцима? Које су услуге добили и како је та веза функционисала? Да ли су контакти имали само официјелну или и неку другу природу? Колико су били чести и да ли је било периода да су контактирали на дневном нивоу? Чиме су странци узвраћали на услуге – да ли је у питању обично „хвала“, да ли интерес државе, да ли је било и личних обећања и услуга и сл.?
Наравно да је важно шта је Вука Јеремића у тим годинама препоручило да буде саветник председника државе. Био је саветник за спољну политику иако није имао никаквог животног а камоли дипломатског искуства. Једино ако је препорука што је студирао у иностранству, али ту је ствар још чуднија јер је на основним студијама студирао физику, па га ни основно знање не препоручује за тако нешто.
Како је одлучио да служи војни рок без оружја и како је распоређен да у тој улози буде саветник председника државе? Да ли је пре постао саветник или је пре постао војник? Није ли то мало чудно с обзиром да су његове колеге војници свој дуг према народу и држави одрађивали хуманитарним или друштвено корисним радом у болницама, амбулантама, итд.? Ко му је био претпостављени, где је спавао, ко га је постројавао, ко му је вршио смотру, шта је задужио од наоружања и опреме, како је излазио у град, ко му је писао дозволе и пропуснице итд.? Да ли је службовао у јединици у којој се догодила трагедија или некој другој? Да ли је службовао у гарди? Није ли комплетно његово служење војног рока превара и малтретирање његовог командира и других старешина, које је та ситуација морала да оптерећује и ремети рад комплетног колектива? Шта је командир у тој ситуацији могао да му нареди и ко је ту коме наређивао?
И, на крају, можда најважније – одакле му идеја да он обавештава начелника Генерлштаба о погибији војника или било ком другом ванредном догађају и да ли је икада пре тога звао Кргу и контактирао са њим по било ком основу? Ако је одлучио да зове Кргу, како је знао да генерал не зна шта се догодило? И да ли му је познато војно правило да се начелнику Генералштаба војник може обратити само преко свог претпостављеног старешине?
Овај случај се не може успешно водити, а камоли решити, ако бивше и садашње високе државне и војне личности не буду имале третман обичног грађанина приликом информативмих разговора и давања изјава. Наравно да један разговор неће бити довољан након укрштања са изјавама других сведока и да ће провера искрености бити важан део посла у истрази.
Једно је сигурно – нова истрага се не може затворити док се ова трагедија потпуно не разјасни, па нека траје колико траје. Велики је интерес државе да се овај терористички акт разјасни, не само због истине и породица настрадалих него као фактор одвраћања од будућих акција таквог типа према нашим грађанима. Што се мање ова истрага буде свиђала моћницима у иностранству, то ће бити јаснији сигнал да смо на правом трагу.
Љубан Каран, Стандард.рс
