У шест посткомунистичких земаља – чланица, углавном суседа Украјине и Русије, формираће се Командни центри Северно-атллантске алијансе

Генерални секретар НАТО Јенс Столтентберг најавио је највеће организационе промене у Алијанси од времена хлаадног рата. Промене које, између осталог, обухватају формирање командних центара Алијансе у шест посткомунистичких земаља-чланица НАТО из источне и средње Европе, у вези су са конфликтом у Украјини.

То значи и размештање по неколико десетина војника у овим земљама (Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Румунија и Бугарска). Све ове земље, изузев Бугарске, граниче се са Украјином или Русијом. Промене се, бар засад, не односе на Чешку, Словачку и Мађарску, мада се ове две последње земље граниче са Украјином.

Из Словачке и Мађарске су у вези са овим, последњих месеци долазили контроверзни сигнали. Словачки премијер Роберт Фицо је, на пример, евентуално размештање војника НАТО на територији упоредио са интревенцијом снага Варшавског пакта у Чехословачкој 1968. А реторику из Мађарске према Русији, после избијања украјинског конфликта, неки аналитичари оцењују као превише помирљиву и предусретљиву…

„Није изненађујуће што ће интегрисане јединице снага НАТО бити размештене у државама које су највише погођене анексијом Крима и руском инвазијом у Украјини“, изјавио је словачкој Правди Џон (Јохн) Р. Дени из Института за стратегију Армије САД. „Наравно да и Словачка и Мађарска имају границе са Украјином. Очевидно је, ипак, да то политичари у ове две земље не узимају као неки превелики ризик. За Пољску и три балтичке земље је Русија, ипак, могло би се рећи – егистенцијална претња. А што се тиче Румуније и Бугарске, те две земље се највише боје појачаног присуства и утицаја Русије у Црном мору“, додао је овај експерт, ограђући се да ови погледи не изражавају официјелне ставове САД.

То, ипак, не значи да се ова ствар са Словачком и Мађарском у будућности не може променити. Будимпешта је, на пример, изразила спремност да се укључи у нове структуре Алијансе. А ни Братислава се није званично супроставила овој реорганизацији… О томе ће се можда разговарати и на сусрету министара одбране НАТО крајем ове седмице у Бриселу.

Столтенберг је ове организационе промене означио за „најизразитије појачање колективне одбране од краја хладног рата“. Командни центри омогућују боље повезивање НАТО са његовим источним крилом и помагаће у организацији вежби.

У сваком командном центру НАТО требало би да буде око 50 војника а половину ће давати земља на чијој је територији тај центар. У будућности, ови центри би, према Волстрит Стрит Џорналу (WСЈ – Wалл Стрет Јоурнал), у првом реду требало да буду од помоћи специјалним снагама са брзо реаговање о чијем формирању је донета одлука на самиту Алијансе у Велсу. Те снаге, које би требало да броје око пет хиљада људи, и да буду спремне да реагују у року од два дана, планирано је да буду формиране и спремне за функционисање од идуће године. На наредном састанку министара одбране НАТО требало би да се одлучи колико ће и како свака земља учестовати и доприносити у овим снагама.

У споразуму између Русије и НАТО из 1997, тј у време када је Алијанса покренула велико проширење према посткомунистичким земљама средње и источне Европе, Алијанса се обавезала да ће се уздржавати од размештања већих борбених снага на територијама нових чланова. На примедбе из Кремља, којих ће сигурно бити поводом формирања ових командних центара, из НАТО се може одговорити да се ради о само педесетак војника. Али, оне имају можда највећу улогу управо у оквиру формираја специјалних снага за брзо реаговање а то се не може сакрити, а изгледа и не крије се.

М. Лазаревић, Праг

Балкан магазин