Највећи победник локалних избора у БиХ: Повратак Фикрета Абдића

Као што Доналд Трамп прави Америку “поново великом”, тако ће и Фикрет Абдић Бабо Велику Кладушу поново направити – великом. Да ли је икога могло да изненади што је најпознатији босански ратни феудалац после толико година затвора да се врати и убедљиво победи на изборима? Додуше, локалним изборима у Кладуши, али Бабу ништа више од тога није интересовало ни пре 20 година.

Као да су се Јапанци десантом искрцали у Цазинску Крајину 1969. године, створивши од долине глади долину изобиља. Заправо је батаљон фиктивних Јапанаца који се спустио у западну Босну чинио један човек. Био је то Фикрет Абдић Бабо, неуништиви творац прехрамбеног концерна Агрокомерц који је започео гигантски раст на крају света. Како другачије назвати место где завршава Босна? Како другачије назвати Велику Кладушу која је постала експериментална екстериторија Југославије где је владао правоверни, социјалистички и самоуправно оријентисани Бег Фикрет, тамо где су се враћали гастарбајтери из Минхена да зараде више, да живе боље…

Никада заправо нећемо до краја сазнати ко је прави Бабо, творац те уклете и прелепе забити, у коју се, после политичког изгнанства дугог две деценије, у 77. години враћа будући градоначелник Кладуше, цазински отац на службеном путу који је читавом том крају, и без потврде очинства, постао тата!

У затвор је ушао са Агрокомерцом, из затвора је изашао са Агрокомерцом, али у души. Био је највећи привредник бивше Југославије, а потом највећи шејтан бивше Југославије.

Чија је била ујдурма да се сруши то гигантско царство? Чије су га снаге и чији су кадрови зауставили Бабу? Да ли су то били Поздерци? Да ли је то био Микулић или Раиф Диздаревић? Да ли су то били српски или хрватски огранци Удбе, или је то била савезна служба, преко Станета Доланца, с обзиром на то да је у највећу привредну аферу друге Југославије била умешана и Љубљанска банка?

Да ли је Бабина кривица била без покрића или је он заиста издавао менице без покрића? Како је једном рекао, документација Агрокомерца је била најважнија за обавештајне службе, потом за партијске комитете и тек на крају за судове.

Био је то крај осамдесетих година и у предвечерје локалних избора у Босни, сада је извесније да је читав тај конгломерат, као што је био експеримент привредног развоја, постао експеримент по чијој ће се матрици размонтирати црвена Југославија.

Одувек је Бабо тврдио да је владао ситуацијом и да му је ондашњи неприкосновени босански лидер Бранко Микулић нудио кредит од триста милиона долара, док је Бабо тражио двеста милиончића, па је отуда био привредник који је и у она времена диловао са политичарима, банкама, службама и 50 нијанси сиве зоне која је почела да се ствара на граници два политичка система.

У структурама је процурила прича о меничном дугу, а имовина Агрокомерца је била раштркана по читавој Југославији. Пошли су и на његовог брата, па драматургија има елементе заплета из романа Дервиш и смрт. Причало се да је, заправо, Бабо с братом запалио некакво складиште, како би у диму нестале менице и губици, иако је тврдио да све ствари држи под контролом.

Али медији су кренули у акцију и Фикрет Абдић је био поједен као жртва идеолошких скретања и поред силне хране која се тамо производила. Суђење и робија нису уздрмали Фикрета Абдића, јер шта је за стару пословну комуњару представљало мало затвора.

Знао је да ће га поново огрејати сунце новог доба. Нису му могли ништа, иако је био осрамоћен, испрљан и провучен кроз блато. Уместо да хода маскиран, скривен у гомили која се спремала за свеопшту кланицу, Бабо је постао оно за шта је предодређен. Постао је човек о кога су се отимале све странке уочи предратних избора у Босни. И реформисти Анте Марковића и Странка демократске акције (СДА) желели су да обуче њихов дрес.

Поставши потрошна роба у сутону комунизма, добија огромну употребну вредност у праскозорју вишепартизма! Кренуло је свеопште удварање цазинском Бегу. Само су му црвени стидљиво прилазили јер су знали да су се огрешили о њега и Кладушу и читави концерн који је почео да се гаси, да труне, да нестаје, па се после свих ових година чини да никоме није ни требао, осим људима Кладуше, околних села и њиховом светитељу.

Бабо се ипак приклонио СДА и добио је највише гласова, далеко, далеко више од Алије Изетбеговића, за место у Председништву БиХ. Њих седморо требало је да изаберу ко ће бити формални газда Босне којој се приближавао велики пожар.

И сви су гледали у Бабу, јер се чинило да у демократији последњу реч даје народ, а три народа су добро знала да је Бабина прича о меницама без покрића заправо истина са покрићем у оној Југи која је била способна да ствара такве играче и такве фабрике о којима ће сиротиња ширити легенде по Немачкој и Швајцарској.

Али догађа се чудо, јер живот је чудо, како је рекао Емир Кустурица. Срби праве дил са Алијом Изетбеговићем и одбацују Фикрета Абдића.

Чија је то била ујдурма? Мујина и Хасина свакако не, иако данас звучи као сјајан виц! Бабо јесте био привредник и политичар тешке и непредвидиве категорије и било је само питање како ће се тај чаробњак кога нису сломиле ни савезна ни републичке удбе, ни комитетлије ни тужилаштва, ни тамни вилајети, понашати као Бабо унапређен у босанског маршала!

Али Алија и остали националисти преузимају власт, те се Бабо враћа на своју екстериторију и ствара псеудорепублику Аутономна покрајина западна Босна, с намером да покрије Бихаћки џеп, где су ординирали најопакији људи Алије Изетбеговића. Велика Кладуша постаје престоница, са председником Бабом који склапа пакт са Србима, потом са Хрватима, добија и један од надимака – Слобин муслиман – а потом његови људи из Агрокомерца улазе у жестоке сукобе са 5. корпусом Армије БиХ лојалне Алији Изетбеговићу.

После рата у Босни он одлази у Опатију, покреће бизнис, покушава обнову Агрокомерца, али га Хрвати хапсе због оптужби за ратне злочине, за отварање логора за заробљенике у бившим погонима за живину Агрокомерца, те Бабо робија читавих 11 година…

И читавих 11 година, жене из Кладуше одлазе сваке недеље у затвор и носе Баби његова омиљена јела, причају му приче из села, говоре му о новим трачевима, те Бабо зна како се зове свако рођено дете. Иако у ћелији, он и даље управља крајем света и крајем Босне.

И све време он не губи на популарности. Потпуно је неважно какав политички програм има, сада му се странка зове Лабуристичка. Чуј, лабуриста Бабо у Кладуши! Али, што каже Џон Мекејн: „Ко не зна све о мени у Аризони, тај мора да је тек јуче дошао у Аризону.“ Отуда Баби није потребан политички програм, идеологија или спин доктори. Ко не зна ништа о Баби, тај је јутрос стигао у Кладушу!

Фикрет никада није био националиста, јер је он толико велики да му национализам није био ни потребан. Како га другачије замишљати него као муслиманску претечу Палме из Јагодине. У његовој Кладуши и његовим селима били су му лојални и под комунизмом и под владавином међународне заједнице. А он је правио политичке дилове само због свога краја. Болело га је баш уво ко је чију заставу носио и ком се богу молио. И нико не зна да изброји који је ово почетак Фикрета Абдића.

Приближава се осамдесетој, а тек је засукао рукаве. И ко ће га знати куда ће га судбина одвести, јер да су Срби, муслимани и Хрвати имали трунке мозга, знали би ко је заиста Бабо, те бисмо сви ми живели у његовој џиновској фабрици хране која би проширила погоне и на запад и на исток, на север и југ.

Отуда је његов предизборни каталог онај који је штампао и осамдесетих година, јер, шта год ми мислили о том добу, тада је време заиста стало и све време сањамо ружан сан. Зна то лукави Фикрет Абдић. И ко би боље од њега могао знати да су нам, уместо велике индустрије хране, дали да производимо сопствену крв и проливамо је у бесцење, волонтирајући по холовима иностраног корпорацијског шопингмола у ком нема излаза.

И зна Бабо да смо од краја осамдесетих живели без покрића. И зато ће, када постане градоначелник Велике Кладуше, ближећи се осамдесетој, исписати менице на којима ће, уместо „Фикрет Абдић“, писати – „Ј..о вам ја матер!“

Пише: Александар Апостоловски, Недељник.рс

фото: Профимедиа