Жалим што су неки моји сународници ушли у посебно стање духа, у којима им се, као бели мишеви алкохоличару, привиђају разне ствари које не постоје, а за које би они желели да их има. До дана данашњег међу извесним Србима влада убеђење како Вучић, тобож, глуми да слуша Запад, а ради за Русију, и како ће он то једном показати и доказати. Тако су се неки Срби надали да ће се Николић кандидовати за председника Србије, и појачати „патриотску причу“. Наравно да је сваком озбиљном, ко је годинама пратио живот и рад Томислава Николића, било јасно да он нема никакве снаге (а слабе је воље) да се бори за алтернативу политици „ЕУ или смрт“, и да су његове „срцепарателне“ изјаве о томе како га неки у СНС-у не воле, а он је ипак пун родољубља и разних других људских и политичких квалитета, само реторичка магла која ће се окончати епилогом званим „Тресла се гора, родио се миш“.Једноставно, ако је неко од србских политичара био сличан Срећку Шојићу, главном лику популарне ТВ серије „Бела лађа“, онда је то био управо Томислав Николић. Ово што следи је само подсећање.
Дакле: на место председника дошао је маја месеца 2012, после избора за које је сам, после првог круга, тврдио да су фалсификовани и да ће он лично да покрене истрагу о томе. А онда му је Брисел, три сата пре затварања бирачких места за други круг председничких избора, честитао победу, и Николић звани Шојић никад није испунио своје предизборно обећање да ће истрагу покренути.
ШОЈИЋЕВСКО ОБРАЗОВАЊЕ
Томислав Николић је, у „Блицу“ од 31. децембра 1998, изјавио да није завршио факултет, јер „није ваљао Закон о универзитету“. Касније ће, због начина на који је накнадно стекао диплому, добити и одговарајући надимак – Тома Диплома. „Његов“ први факултет, на коме је наводно студирао, Правни у Крагујевцу, већ годинама је оптерећен „афером Индекс“, која, за владавине Томе Дипломе, не само да није решена, него је сасвим гурнута под тепих, иако је јасно доказано ко је од професора, и од кога, узимао паре за испите.
После је Шојић ипак нешто завршио, само се није баш добро сећао шта, кад и где. (www.blic.rs/vesti/politika/privatni-fakultet-iz-novog-sada-tvrdi-da-je-nikolic-diplomirao-kod-njih/v0hn97x).
ШОЈИЋЕВСКА ДОСЛЕДНОСТ ОКО КОСОВА
Томислав Николић је човек који је све своје политичке поене зарадио на причи о Србству, Великој Србији и Косову као саставном делу Србије. Тако је у „Куриру“ 24. јуна 2004. изјавио да се „искрено нада да ће обићи и Карлобаг, и Огулин, и Вировитицу“, а 17. јуна 2004. на ТВ Политици је изјавио да „сваке ноћи сања Велику Србију“. То је онај што је на ТВ Пожега 6. августа 1998. рекао да „Влада Републике Србије није спремна да прихвати и једног страног војника на својој територији, у туђој униформи, под туђом командом, па чак и да то буде одлука Савета безбедности“. То је онај што је у новинама СРС-а, „Велика Србија“, маја 2005. године изјавио: “Ако је услов да уђемо у Европску унију то да треба да дамо Косово и Метохију, ми у Европску унију нећемо да идемо!“ Поновио је ово и као напредњак: “Ако коначни услов за пријем Србије у Европску унију буде признање независности Косова, СНС би прекинула европски пут“(„Вечерње новости“, 7.јул 2011.) То је онај што је 23. марта 2003. у „Куриру“ рекао да је спреман да иде на Косово да се бори против Албанаца. (Па је то причао и уочи расписивања председничких избора 2017, тврдећи да ће на Косово ићи са својим синовима.) То је онај што је агенцији Бета 13. априла 2008. изјавио да „свако ко призна да је Косово независно мора завршити у затвору“. То је онај што је 28. децембра 2008. у „Политици“ изјавио да никад не би пружио руку Хашиму Тачију, да би у НИН-у 19. маја 2010. ипак изјавио да би му пружио руку ако би Тачи био у преговарачкој делегацији Албанаца. То је онај исти што се, фебруара месеца 2008, заклео Богом да се „неће смирити док Косово и Метохија не буде под контролом Србије“(„Политика“, 21. фебруар 2008), да би, као председник државе и чувар њеног Устава, подржао Уставни суд Србије у његовој срамној одлуци да не пресуђује о противуставности Бриселских споразума 2013. са НАТО-тачијевском мафијом самозване „државе Косово“.
За време председниковања, био је то онај који је, скупа са својим „чедом“, Вучићем, пузио пред Вашингтоном и Бриселом и срамотио Србију кафанском неозбиљношћу у најозбиљнијим тренуцима њене новије историје, чинећи, како би то рекао Коста Чавошки, „велеиздају у вишеструком поврату“.
ШОЈИЋЕВСКА КРИТИКА НАТО ЗАПАДА
Томислав Николић је онај што је у Скупштини Србије 1. фебруара 1999. рекао да је НАТО „удружење зликоваца, узурпатора моћи и највећих непријатеља српског народа“, који је на новосадском „Каналу 9“ 28. септембра 1999. изјавио да Енглеску воде „хомосексуалци и педофили“, а Америку „сексуално померена личност“, који је, на ТВ Топ 3 у Прокупљу, 30. августа 2000. рекао да не треба обнављати дипломатске односе са Западом, „са онима који су убијали нашу децу, који су гађали наше школе, болнице и војнике“, да би се после, као председник Србије, у шојићевском стилу, сликао са руком на рамену Барака Обаме (сетимо се Шојића који посећује „његову ексенцију“ у болници и доноси му наводну чутурицу свог деде – солунца на поклон ).
ШОЈИЋ О ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ
То је онај који је, 2005. године („Блиц“, 1. фебруар ) рекао: “Не знам ништа позитивно о ЕУ, сем да је зло. Не интересују ме ни симболи, ни принципи, ни устав, ни регуле, ни акти ЕУ зато што је погазила све што је радила. ЕУ према Србији има лош однос и о Европи ме не питајте ништа“. То је онај што је у „Политици“ 16. јануара 2008. изјавио да је „евроскептик од првог дана“, а у „Гласу јавности“ 29. априла 2008. да „Европска унија Србији и српском народу не нуди ништа“. Исти тај „евроскептични“ Шојић већ 9. септембра 2009, за ТАНЈУГ изјављује да „економији, финансијама, пољопривреди, миру и безбедности Србије нема спаса без ЕУ“, па на Б92 10. јула 2010. да Србија „нема перспективу ако не буде чланица Европске уније“.
ПОЛИТИЧКА САВЕЗНИШТВА СРЕЋКА ШОЈИЋА
Николић је био познат и по својим „чврстим“ политичким савезништвима. Рецимо, савезник му је био Велимир Илић, председник Нове Србије, који се ових дана надао да ће он и Николић подржати Вука Јеремића, и тако добити нову политичку шансу. ( www.pravda.rs/2017/02/22/nikolic-i-ilic-pravili-pakleni-plan-velja-toma-me-izdao-dogovorili-smo-se-da-podrzimo-jeremica/) Илић, који је, са својом странком на власти у граду на Морави, Николића својевремено прогласио за „почасног грађанина Чачка“, заборавио је да Тома Шојић није човек на кога се можеш ослонити. Јер, Николић је о Илићу, свом потоњем савезнику, пре успостављања савезништва, овако говорио: “Велимир Илић је најодговорнији за милионску пљачку путарине на ауто – путу Београд – Ниш. Убеђен сам да таква пљачка није могла да се догоди без знања министра капиталца или без одобрења неког од његових најближих сарадника. Јавно оптужујем Велимира Илића“. (Курир, 29. август 2005.) Па је онда, 18. јануара 2007, рекао: “Веља је највећи буздован у Србији! Таквог буздована ми у странци немамо. Сваки његов кадар је криминалац“(„Прес“,18.јануар 2007). Додао је и ово: “Велимир Илић не може да буде политичар, јер прави велике ескцесе. Јавно сам рекао Коштуници да је Илић увео криминалце у своје обезбеђење. У његовом организму је више алкохола него крви и то се види из његовог понашања“(„Недељни телеграф“,17. октобар 2007. )
Онда су се збратимили, Николић је постао почасни Чачанин; и онда се Илић опет разочарао, јер га је Николић „испалио“ око подршке Вуку Јеремићу.
УМЕСТО ЕПИЛОГА
Шта се, дакле, могло очекивати од човека који се, некад, у храму Господњем клео да ће заувек остати веран Српској радикалној странци, па је после растурио ту исту странку и постао вођа напредњака? Николић је, ако се не сећате, говорио: “У СРС-у су и моја душа и моје тело, породица, пријатељи, моје политичко биће. Моја је вечита жеља да СРС дође на чело државе и од тога никад нећу одустати“(„Глас јавности“, 6.јун 2008. ).
Дакле, ТОМ И ТАКВОМ Томиславу Николићу, гробару Устава Србије и њене геополитичке будућности, неки су веровали као „чврстом момку“. Зашто су му веровали, они знају. Па ипак, питам се: зар је Србија спала на то да Срећко Шојић који се зове Томислав Николић буде наша мера и провера?
Крајње је време да се уозбиљимо, и да почнемо да тражимо стварни излаз из суморних околности у којима смо се нашли.
Владимир Димитријевић, Фонд стратешке културе
