Напад НАТО-а на најзападнији руски регион Калињинград, сценарио о којем се у последње време спекулише у медијима, довео би до нуклеарне апокалипсе и погодио би чак и земље које нису умешане у хипотетички сукоб.

Међународни медији недавно су објављивали редовне публикације о томе како Калињинград, руска одвојена регија у Европи, може бити “заузета”.

Такве публикације служе интересима војног и индустријског комплекса чланица НАТО-а, каже гувернер Калињинграда Антон Алиханов.

„Суседне земље сањају о томе да угосте војног особље јер се све ради о новцу. Да будем искрен, Калињинград само гради своју одбрамбену инфраструктуру као одговор на јачање офанзивних способности на Балтику, Пољској и другим местима. Не ради се о `агресији`, то су само реактивне мере”, рекао је он за РИА Новости.

Раније ове године, генерал Џефри Ли Хариген, командант ваздухопловних снага САД-а у Европи и Африци, рекао је да је Пентагон смислио план за уништење система противваздушне одбране Калининградске области у случају “руске агресије”.

„Ми тренирамо за то. Све време размишљамо о тим плановима, и … ако би се то икада остварило, били бисмо спремни да то извршимо”, рекао је Хариген.

Ричард Д. Хукер, старији сарадник у америчкој Фондацији “Џејмстаун”, понудио је свој сценарио потенцијалног сукоба између Русије и савеза на Балтику. Русија би дефинитивно изгубила Калињинградску област, изјавио је он.

Према кинеском “Истдеју”, НАТО би могао заузети руску енклаву за два дана.

Кренимо од коментара генерала Харигена. Пре свега, нема обавештења да се руске трупе припремају за офанзиву, а Савезничка команда је тога у потпуности свесна. То значи да нема знакова стратешког и оперативног распоређивања технике у региону.

Активности руске војске у Калињинграду ни на који начин не надилазе оне активности карактеристичне за мирнодопско време. НАТО нема обавештајне извештаје који би сугерисали да су руске снаге прешле на борбени режим или да је било оперативних размештања у овом делу или било каквог стратешког значајног покрета снага или концентрације стратешких резерви највишег приоритета.

Апсолутно нема знакова да су ракетне, артиљеријске или јединице за електронско ратовање премештене на означене положаје у Калињинградској области и да се припремају за напад. Никакве снаге нису послане да буду спремне у оперативним областима размештања. Никакви авиони нису премештени на било који од пограничних аеродрома. У ствари, Русија једноставно нема довољно средстава у тој регији да покрене офанзиву, а то зна и сваки НАТО стручњак за оперативно и стратешко планирање.

Што се тиче плана Пентагона за уништење система противваздушне одбране у Калињинградској области у случају руске „агресије“, ово је само један од многих оперативних циљева, или чак његовог дела, који би војно планирање требало да предвиђа.

Ако НАТО заиста ради на одбрамбеној операцији за заштиту региона који граниче са руском енклавом на Балтику, генерал би требао бар мало осветлити садржај те мисије. Међу кључним циљевима, алијанса би требало да размешта своје трупе и да се припреми за одбрану, да поремети ваздушну офанзиву противника, блокира напредовање јуришних група руских копнених снага, буде спремна на борбу за одбрану одређених тактичких зона, изводи контра-нападе, лоцира уништити ваздухопловне и саботажне јединице, као и да гарантује сигурност критичне инфраструктуре. То би требао бити један велики план, а чини се да је генерал Хариген затворио своје очи само на око пола странице.

Што се тиче извештаја Ричарда Д. Хокера, изгледа да он (као и други) није успео да схвати да хипотетички обрачун између Русије и НАТО-а неће бити ограничен само на Калињинградску област.

Са конвенционалним оружјем НАТО-а који надмашује руске могућности (а у неким аспектима је разлика велика), сигурно је претпоставити да Москва не би стајала мирно док се њене снаге урушавају. Одмах би реаговала користећи и тактичко и стратешко нуклеарно оружје.

Стога западни војни команданти и експерти у основи греше у свом размишљању да ће битка за Калињинград остати некаква локална акција, без преливања даље.

Без сумње, Русија би брзо показала своју одлучност у кориштењу нуклеарног оружја. А у овом типу рата, Москва би деловала одлучно, са великом прецизношћу и тачношћу. Другим речима, чим први пуцњи буду испаљени на Калињинградску област, Русија ће почети да користи сво оружје за масовно уништење, пре свега стратешко нуклеарно оружје.

Јасно је, међутим, да би свака употреба оружја за масовно уништење имала катастрофалне последице и за друге државе. Први нуклеарни удари створили би огромне жртве које би се само умножиле због штетних учинака фактора након удара. Било би немогуће наставити било какву редовну конвенционалну борбу после нуклеарне размене.

Сада, неколико напомена на поруку коју је послао кинески “Истдеј”. Наводи се да би, ако би НАТО и Русија ушли у рат, блок могао да заузме руску регију у року од два дана. Наши кинески другови су мало скренули са својом временском линијом. Операција у ствари не би трајала дуго, а резултат би био врло другачији. Русији би требало око 40-45 минута да покрене нуклеарни удар, а након тога могли бисмо да учинимо само једну ствар – разговарамо о јединственим аспектима модерне нуклеарне апокалипсе.

Укратко, битка за Калињинград ни под којим условима не би остала изолован војни сукоб. Она би постала само епизода глобалног нуклеарног рата. Чак би и земље које нису умешане у овај сукоб претрпеле последице. Нажалост, то су ефекти употребе стратешког нуклеарног оружја.

А сви експерти и планери који осмишљавају сценарије рата ограничене на одређену руску регију требају имати на уму овај важан фактор.

Приредио, Михаил Ходаренок, војни аналитичар, пуковник у пензији, служио као официр у главној оперативној управи Генералштаба Оружаних снага Русије.

Извор: Восток / РТ