Олују која ће искидати аустроугарске трупе нико није слутио: ни генерал Франк, ни генерал Поћорек, ни Београд. У часу кад је започела парада аустријске војске у Београду, почела је противофанзива српске војске.
Пролом је био на Сувобору – ту је Прва српска армија, под командом генерала Живојина Мишића, пробила фронт Шесте аустроугарске армије и почела гоњење према Ваљеву. После тродневног одмора на положајима око Варовнице и Космаја и пристизања артиљеријске муниције, српске трупе су снагом грома разбијале непријатеља на целом фронту.
Страховита је била погибија аустроугарских трупа: на све стране, докле поглед допире, леже погинули војници у плавичастој униформи; поломљене пушке, телећаци и фишеклије, чутурице и оквири с мецима расути по блату и снегу око њих. На десет метара једна од друге зјапе страшне вртаче које су начиниле топовске гранате, гомиле избачене земље, просута крв, трагови шрапнелских куглица у влажној иловачи …
Оркан је кренуо. Српске трупе гоне непријатеља у стопу, не дају му да предахне, да се среди, укопа, окрене лице.
Српска артиљерија, за коју је непријатељ знао да нема муниције, сатирала их је бесно дуж бежаније ка Сави и Дрини. Ужас је завладао међу њима кад су схватили да их туку и њихови топови, али у српскпм рукама, препознали су их по беличасто-црвеном диму од шрапнела.
Друмом, између два телеграфска дирека, чије жице висе покидане, распада се липсала и побијена стока, волови и коњи, тиролске мазге, све у локвама крви, једва видљиви од блата које их покрива. Изврнута болничка кола са непревијеним рањеницима чије се очи гасе ту, пред најездом српских војника. Рекло би се да они, мученици, сада више умиру од страха него од задобијених рана. Али, и у том пробоју и гоњењу официри застају и наређују болничарима да прихвате аустријске рањенике и укажу им помоћ.
Напред, друмом, којим тутњи олуја, испрегнуте топовске каре, поломљена комора, пољске кујне, котури са телеграфском жицом, здробљени фијакери у којима су се који час раније возили царски официри, све се то испречило на путу. Около гомиле црних сандучића с артиљеријском муницијом.
У налету српски војници сустижу једну аустријску батерију; сјајне цеви као да нису опалиле ни гранату; тек што су стигли на положај војници су окренули леђа и дали се у бекство.
Тутњи из часа у час, из дана у дан, нема одмора, нема предаха, о томе нико не мисли, нема нових наредби, остаје само она изговорена на почетку офанзиве: напред!
