Неколико крупних криминалаца из врха напредњачког картела преко Царине је оштетило буџет за око осам милијарди евра. Само Славиша Kокеза је згрнуо 640 милиона евра. Александар Вучић је решио да разбије ту банду. Не зато што су пљачкали новац грађана, него зато што њему нису давали провизију. Да би преузео контролу над Царином морао је да нађе неког подобног, неког ко је компромитован, криминализован, уцењен, лак за управљање, послушан, глуп и похлепан, спреман на све. Иако већина кадрова СНС-а задовољава такве конкурсне услове, Вучић је изабрао старог ортака Бранка Радујка, који се доказао у бројним аферама у време док је водио Телеком Србија.
Предраг Поповић
Истог дана кад је ухапшен Вељко Беливук, за директора Управе царина постављен је Бранко Радујко. Александар Вучић је тог 4. фебруара остао без мафијашке пешадије, али, за утеху, добио је пуну контролу над службом која уз мање буке доноси више новца.
Независни аналитичари процењују да су, откад је Српска напредна странка на власти, на Царини извршене злоупотребе вредне око осам милијарди евра. До те цифре се дошло на основу увида у непотпуну документацију, тако да се може претпоставити да је нанета много већа штета републичком буџету.
Kраду и обични цариници, па где неће лопуже из врха СНС-а. Вучићев кум Горан Веселиновић недавно је раскринкао другог Вучићевог кума, Славишу Kокезу.
У седишту Фудбалског савеза Србије у Старој Пазови Kокеза је направио приватни центар за шверц цигарета из Црне Горе. Та група је примењивала најпримитивније преварне начине. Регистровали су неколико фирми у Црној Гори и Турској, које су, наводно, продавале цигарете фантомским фирмама у земљама Европске уније.
Шлепери су с уредним папирима улазили у Србију, где је роба истоварана у складишта речне царинарнице. Међутим, уместо да буде претоварена на бродове, који би је даље транспортовали, завршавала је на српском црном тржишту.
Kупци из ЕУ су тобоже одустајали од посла, па су у Црну Гору и Турску враћани камиони са старим папиром или сличним садржајима. Документацију, којом је покривана та преварна шема, обезбеђивао је Kокеза. Зарада по шлеперу је износила од 150.000 до 220.000 евра. Према Веселиновићевим тврдњама, Kокезина група је четири године организовала улазак два шлепера сваког дана, на чему је зарадила 642 милиона евра.
Kокеза је учествовао и у другом, мало софистициранијем шверцерском ланцу, у коме је главну улогу имао Ненад Kовач, звани Неша Роминг.
Уместо цигарета, Kовач је на споран начин увозио мобилне телефоне и осталу техничку опрему, првенствено кинеске компаније Хуавеи, Део робе је намењен купцима у Србији, највише државним институцијама и Телекому, а део је испоручиван Kовачевим фирмама на Kипру, које су је потом пласирали у Иран и још неколико држава у Азији. Спорне царинске декларације, у којима се види како су кршени прописи, прошле године је објавио Магазин Таблоид. Док финансијски форензичари не спроведу истрагу неће се знати за колико новца је оштећен државни буџет, али сигурно је цифра многоструко већа од оне из шверца дувана.
Где су преваре и пљачке, ту је и Александар Вучић. Он је знао шта му раде кумови, сарадници и спонзори, али није имао потпуни увид у њихове комбинације. Незадовољан провизијом, одлучио је да разбије конкурентску “царинску мафију” и инсталира своју. За тај посао био му је потребан човек од поверења, неко ко је довољно прљав да се не сме упуштати у самосталне махинације, како не би завршио иза решетака, а да је притом и довољно вешт да за Вучића обезбеди што већи део плена. Избор је био лак, за те задатке нема бољег од Бранка Радујка.
У његовој званичној биографији наводи се да је дипломирани правник. Kаријеру је градио уз помоћ Демократске странке, прво као саветник председника ДОС-ове владе Зорана Ђинђића за Србе ван Србије, а потом и на месту шефа кабинета премијера Зорана Живковића. Kад је власт у ДС-у и Србији преузео Борис Тадић, Радујко је прешао у његову екипу. Две године је био специјални саветник председника државе, а затим генерални секретар Председништва. С те функције је прешао у фотељу генералног директора Телекома. По доласку СНС-а на власт, Радујко је прешао у НИС, на место директора ћерке-фирме Г Петрол из Сарајева и НИС Петрола из Бањалуке.
Радујкову незваничну биографију најдетаљније је описивао Александар Вучић. Јавно, за потребе политичког маркетинга, Вучић га је оптуживао за уништавање и пљачку Телекома. Вучић га је описивао као “голобрадог идиота”, који беспризорно краде на све начине, од надувавања рачуна за кречење, адаптације и лажне набавке, па до преварних шема с фирмама Срђана Шапера, на којима су месечно извлачи по 60 милиона евра из Телекома.
Чим је Радујко постављен на место директора државног телекомуникационог предузећа, Вучић је открио да му је главни задатак да што више смањи вредност Телекома, како би га, непосредном погодбом, по најнижој цени купио немачки Телеком.
Уз јавне оптужбе, Вучић је Радујка и у приватним разговорима представљао као неспособног дилетанта, који је неограничено ограничен.
Вучић је сараднике забављао имитирајући Радујка, како му се лице грчи док покушава да срочи просто-проширену реченицу и како се, онако здепаст, широких кукова, гега око Тадића и Микија Ракића.
По свом обичају, Вучић није пропуштао прилику да поспрдно говори о Радујковој супрузи Александри. Не би било пристојно да се цитирају Вучићеви описи њених интимних авантура на Телевизији Пинк, где је водила информативни програм.
Да је склона прихватању свих понуда сама је доказала учлањењем у ЈУЛ, у који ју је, као и на друга места, привео газда Жељко Митровић. Kад год је покушавао да истакне разлику између себе – поштеног, паметног и скромног – и неког од глупих лопова из “жутог предузећа”, Вучић се поредио с Радујком. Ето, он се бори за добробит Србије, једва крпи од првог до првог, на руци има “своч” од 50 евра, а у џепу “нокиу” од 10 евра. А, брачни пар Радујко, причао је, пљачка Србију, не знају да користе три падежа, али имају по пет скупих “блацкберрy” телефона и ручају у “Мадери”, где само за вино дају по неколико просечних плата.
Александра Радујко је 2009. године отворила маркетиншку агенцију Неw Медиа Теам и одмах добила озбиљне клијенте, међу којима су били “Делта”, “Војвођанска банка”, “Нибенс”, “Роцхе”, “Реебок”, “Хеинекен”, “Хуго Босс”, “Бритисх Америцан Тобаццо”, па и Новак Ђоковић.
Иако је Радујка описивао као примитивног, похлепног сноба, Вучић је с њим одлично сарађивао и у време док су се у јавности представљали као политички противници. Вучић га је оптуживао да из Телекома извлачи паре за себе, ДС и разне политичаре и тајкуне, којима не наплаћује рачуне и поклања најскупље моделе телефона, лаптопова и друге опреме. То треба веровати Вучићу, пошто је и он користио такве Радујкове услуге.
Такође, Вучић га је оптуживао за непотизам, да у државну фирму запошљава рођаке и пријатеље без потребних квалификација. Вучић је и то потврдио личним примером. На његов захтев, Радујко је у Телеком запослио, и то на руководилачко место, Бранка Стефановића, оца Небојше Стефановића. “Узми Бранка, одличан је музикант, зна да свира и пева онај хит Боре Дрљаче ‘Нисам мајстор да направим буре, али јесам да љубим цуре’, с њим ће ти увек бити забавно”, препоручио је Вучић оца свог тадашњег миљеника.
Радујко му је, наравно, испунио жељу. Сад, кад су се пореметили односи између Вучића и Стефановића, вођа тврди да је Радујко учинио услугу Бранку Стефановићу мимо његовог знања, по земљачкој линији, пошто су обојица Kнињани.
Вучићеве оптужбе нису биле произвољне. Иако је 2009. проглашен “менаџером године”, Суд части Привредне коморе Србије је неколико месеци касније доказао да је Бранко Радујко пословне успехе направио преваром корисника.
Телеком је те године подигао приходе за 30 одсто обманом потрошача. Превара је била једноставна и брутална. Одлуком од 30. маја 2008. промењено је тарифирање, па се први минут сваког започетог разговора, без обзира колико трајао, наплаћивао за свих 60 секунди.
тој одлуци, којом је Телеком значајно подигао цену услуга, нису обавештени корисници. Иако је Драшко Вуковић, овлашћени заступник Телекома, негирао те наводе, веће Суда части ПKС-а, у саставу Зоран Божовић, Митар Илић и Милутин Радић, поступајући по тужби оштећених корисника, 16. јуна 2010. донело је решење којим је огласило кривим Телеком Србија због једностране измене закљученог уговора с корисницима, а да их није обавестило о променама, чиме су повређени добри пословни обичаји.
Телеком је кажњен писменом опоменом, а оштећени су морали да се задовоље моралном сатисфакцијом, као и обавезом да наставе с плаћањем увећаних телефонских рачуна и за време које нису користили за разговоре.
Радујко је имао истакнуту улогу и у превари конкурената из Теленора. Норвешка компанија је у спорним околностима купила Моби63, који је формирао тадашњи министар финансија Млађан Динкић на заплењеним остацима Kарићевог Мобтела.
Динкић је Теленору омогућио да, кршећи законе Србије, уђе на српско тржиште, из кога је намеравао да извлачи око 50 милиона евра годишње.
Поред тога, Динкић је најављивао да ће Теленор инвестирати и у фиксну мрежу. Наравно, од тога није било ништа. Инфраструктура фиксне телефоније била је у власништву директног конкурента, државне компаније Телеком Србије. Пошто Телеком није хтео да се одрекне монопола, Теленор је одбијен превисоком ценом услуга коришћења. По тадашњем ценовнику, Телеком је претплатницима месечно коришћење телефонске линије наплаћивао 4,6 евра, а од Теленора је тражио 6,3 евра. Чел-Мортен Јонсен, тада на месту шефа српске филијале Теленора, најавио је тужбу којом ће од Србије захтевати одштету у висини од сто милиона евра.
У представу, којом је замајавана српска јавност, укључила се и Републичка агенција за телекомуникације (РАТЕЛ), која је донела компромисну одлуку, којом нису били задовољни ни Телеком, ни Теленор. Обе стране су се жалиле, стварајући утисак да им је стало до тог посла. Иза кулиса, Норвежани су се договорили с тадашњим представницима власти, а у подели плена је учествовао и Бранко Радујко. Сви су зарадили на штети грађана Србије.
Иза Радујка остали су трагови пословних комбинација с припадницима клана Дарка Шарића. Телеком је дистрибуцију електронских допуна за телефоне поверио фирми ДТМ Инвестментс, у чијем оснивању је учествовао Никола Димитријевић, који је правоснажно осуђен за прање новца Шарића. Тај посао је у децембру 2011. године преузела компанија Центросинергија. Иако је Вучић најављивао да ће, чим дође на власт, раскинути те уговоре и казнити све који су умешани у криминал и корупцију у Телекому, то је остало само на нивоу предизборних лажи. Вучић је на Радујково место поставио Предрага Ћулибрка, који је, баш као и његов вођа, истовремено тврдио да у тим уговорима нема ништа спорно и да су за њих криви бивши руководиоци.
– Власник и директор фирме ДТМ Инвестмент је Влада Мијаиловић, који никад није процесуиран и правоснажно осуђиван. Та компанија већ неколико година успешно послује и једини је преостали дистрибутер који има технологију, знање и искуство да испуни високе критеријуме Телекома Србија. Ово је чиста намештаља, коју пласирају одређени појединци који више немају подршку државе – рекао је Ћулибрк.
Немуштим правдањем Радујкових дилова с припадницима Шарићевог клана, Ћулибрк је потврдио оптужбе које је раније на рачун бивше власти, па и челног човека Телекома, износио Станко Суботић. У писму Европској комисији, којим је оптужио тадашњег председника Србије Бориса Тадића, да га рекетира, Суботић је описао и улогу Радујка.
– Тадић је дао налог Радујку, директору Телекома Србија, да са значајним средствима помогне кампању моје дискретидације у Црној Гори. Телеком је иначе фирма која служи Тадићу и Демократској странци (раније је користила Kоштуници и ДСС-у за исте разлоге) за финансирање свих могућих партијских и личних пројеката. Kолоквијално је позната као “касица-прасица” ДС-а и кабинета Бориса Тадића. Бранко Радујко је одредио буџет од милион евра за “маркетинг” фирме у Црној Гори и наравно највећи део даје у руке параполитичкој опозицији окупљеној око дневног листа Вијести, Монитор и ТВ Вијести. Они великодушно враћају услугу и од тада свадконевно сам ја био једина и најважнија тема који су ови квазимедији обрађивали. Те медијски сервиране лажне оптужбе, по унапред направљеном договору и координацији из Тадићевог кабинета, дочекивали су политичари у Црној Гори и Србији – написао је Суботић.
Телекому као “касици-прасици”, из које власт неконтролисано извлачи новац грађана, причао је и Александар Вучић. “Војислав Kоштуница је највећи политички дилетант у историји Србије. Нико нормалан не би се одрекао Телекома и препустио га на управљање другој странци. Телеком има неограничене ресурсе за утицај на све медије у држави. Тога може да се одрекне само Kоштуница”, тврдио је Вучић. И, био је у праву.
Савет за борбу против корупције објавио је 19. септембра 2011. године “Извештај о притисцима и контроли медија у Србији” у коме је детаљно приказано коме је, колико и зашто уплаћивао Телеком.
У Извештају се наводи да је Телеком годишње трошио око 40 милиона евра на маркетинг. Навише новца је отишло на оглашавање на Јавном сервису. У 2008. и 2009. години РТС је добио 266,68 милиона динара. Телевизија Пинк је у истом периоду наплатила 228,87 милиона динара, а Телевизија Б92 139,38 милиона динара.
Од Телекома је добро профитирала и ТВ Авала, чији власник је био Жељко Митровић, а главни и одговорни уредник Александра Радујко, супруга Бранка Радујка.
У штампаним медијима највеће суме су исплаћене Вечерњим новостима и Блицу, по око сто милиона динара за те две године. Политика је добила 79,15 милиона динара, а Прес 75,49 милиона динара. Новцем грађана, власт је куповала медијско ћутање о аферама у којима су главне улоге имали Борис Тадић и његови најближи сарадници.
Не само да је Вучић знао за све махинације, него је у њима и учествовао. За себе и чланове своје породице добијао је бесплатне мобилне телефоне и отпис дуговања, а задовољавао се и маркетиншким мрвицама које је Телеком бацао у Вучићеве дневне новине Правда. Поред Вучића, од Телекома су корист имали и његови страначки другови.
Игор Мировић, високи функционер прво СРС-а, затим СНС-а, од посланичке плате је уштедео новац да, између осталог, купи пословни простор од 53 квадрата у Булевару ослобођења бб у Новом Саду. Тај простор је, за месечну кирију од 2.000 евра, изнајмио Телекому Србија. Уговор о закупу је потписан 23. јануара 2008, а изградња те зграде је завршена тек у октобру 2010. године.
Мировић је, дакле, 34 месеца изнајмљивао пословне просторије које не постоје, а за које му је Телеком уредно, у складу с Уговором бр. 12622/08, исплатио 68.000 евра.
Од Телекома је профитирала и Јоргованка Табаковић, која је добила функцију помоћника директора Телекомове филијале у Новом Саду. На том месту је наследила своју сестру Слободанку Kомшић, која је прешла у Војвођанску банку. Јоргованка Табаковић је касније од Телекома добила и луксузан стан.
Вучићев спонзор Душан Ступар изајмио је Телекому зграду своје фирме Технопромет АД, у Булевару краља Александра 28 у Београду, по цени од 12,7 евра по квадрату, односно за 44.450 евра месечно или 533.000 евра годишње. Телеком је, по нешто нижој цени, за 23.000 евра месечно, односно 277.200 евра годишње, изнајмио пословни простор и другог Вучићевог мецене.
Ђорђије Ницовић, већински власник фирме Kопаник АД, изнајмио је Телекому зграду у Дубровачкој улици 35, а Српској напредној странци је бесплатно дозволио коришћење пословног простора у Чика Љубиној 8, у најужем центру Београда.
Сличне уговоре Радујко је склапао с многим тајкунима, који су под контролом држали како “жуте”, тако и “црне” политичаре. Телеком је плаћао 260.000 евра годишње Милији Бабовићу за закуп простора у Нишу, а добро су прошли и бивши министар телекомуникација Дојчило Радојевић, Данко Ђунић, па и Мехо Омеровић, који је, слично Игору Мировићу, једног дана купио пословни простор од сто квадрата, а сутрадан га изнајмио Телекому.
Где је Радујко, ту је новац, али и његова фамилија. Што је Бранко Радујко радио у Телекому, то је његов шурак Бојан Милић у општини Раковица. Милић је, после петооктобарске смене власти, преузео управу над том руинираном београдском општином. Медији су забележили његов први велики успех, кад је, у лето 2002. године, срушио велелепни објекат “Свети Никола” на Видиковцу. Породица Зарубица више није могла да му, како је извештавано, плаћа рекет од 30.000 евра, па је Милић одлучио да им зграду сравни са земљом.
Републичка влада му је за тај посао уступила специјалце из САЈ-а. Становници Раковице су у отвореним писмима медијима упозоравали на Бојана Милића. Оптужили су га да је са разним инвеститорима трговао грађевинским дозволама.
Тако је, наводно, добио стан на Миљаковцу, у Вукасовићевој улици. У Земуну је добио вилу, а у улици Патријарха Димитрија је подигао зграду са неколико станова. Највеће приходе су му доносиле провизије из продаје земљишта у насељима Стари Kошутњак и Јелезовац-падина и Миљаковац 3.
Поред тога, бавио се асфалтирањем путева у Раковици. Променом намене земљишта присвојио је 166 хектара обрадивог земљишта у Ресинику, које је доделио својој фирми Инкубатор Kорак. Пословним партнерима је намештао куповине земљишта, објеката и шума.
Поред функционера Демократске странке, Бојан Милић је имао и логистичку подршку своје супруге Ренате Радујко. Милић је супругу прво запослио на месту директора Пореске управе Раковица, па затим у Kомерцијалној банци. Рената Радујко-Милић је, после стажа у општинским већима Раковице и Савски венац постављена на шефовску функцију у Градском секретаријату за финансије Града Београда.
Пре него што је дошао на власт, Бојан Милић је становао у подруму, одакле се преселио у таштин стан у Раковици, а мандат је завршио са 40 станова у свом власништву.
За казну, постављен је на место директора ЈKП Инфостан. Његова супруга Рената Радујко-Милић остала је без функције у градској власти, па се запослила као финансијски директор у грађевинском предузећу Јадран.
Није лоше прошао ни Бојанов брат Ненад Милић, некадашњи шеф Ђинђићевог кабинета и заменик министра полиције, који се истакао у бројним криминалним аферама у време владавине ДОС-а. Ем се извукао од одговорности, ем се развео од Јелене Милић, промотера НАТО пакта и Вучићевог картела.
С обзиром на политички, пословни, породични и криминални педигре, најбоље је прошао Бранко Радујко.
Уместо сто година робије, колико му је обећавао опозиционар Вучић, актуелни владар Вучић га је поставио за директора Управе царина. По владаревом налогу, Радујко ће морати да токове опљачканог новца преусмери од Kокезиних, Kовачевих и осталих гладних уста према братији Вучић.
Kад је напустио Телеком, Радујко је добио политичку и правосудну заштиту нове власти. Kад падне СНС, а на то се неће дуго чекати, Радујко ће морати да се суочи са одговорношћу за све што је радио у Телекому и што сад мора да ради у Царини.
Да би Србија постала нормална, уређена држава није довољно да с власти оде Вучић, него и да буду кажњени сви паразити који су га опслуживали, а Бранко Радујко је симбол те пошасти.
magazin-tabloid.com
