НАПРЕДНИ ФАШИСТИ пандемијом покривају пљачку и суноврат привреде

Приходи грађана, осим оних запослених у државној администрацији, не прате трошкове живота, због чега Републички завод за статистику не сме још да објави податке о приходима и потрошњи домаћинстава у прошлој години. Оно што сигурно знамо, пратећи тренд из последњих година, јесте да грађани троше више него што зараде. Посебно је забрињавајуће стање код пензионера којима је држава за време ове власти реално украла трећину пензије, па оне данас износе само нешто мало изнад половине медијалне плате са тенденцијом даљег пада.

Милан Маленовић

Прошле јесени је швајцарски јавни ТВ сервис СРФ у ударном термину емитовао прилог снимљен крајем пролећа поводом отварања новог супер-модерног затвора “Цазис Тигнез”.

Један старији осуђеник, коме није поменуто име, нити показано лице прича о условима у том казнено-поправном заводу и наводи како ради пола радног времена (седи и боји неке украсе) и за то месечно добија 460 франака (48.949,06 динара). После тога додаје како његова ћерка ради у Србији као медицинска сестра и да због короне ради сваки дан по 13 сати дневно, да би за то добила око 400 франака (42.564,4 динара).

Затим напомиње како за разлику од своје ћерке он има три оброка бесплатно сваког дана и бесплатан смештај (све ћелије су једнокреветне, имају око 12 квадрата, намештене су и имају свој тоалет). Боље је бити осуђеник у Швајцарској, него запослен у српском здравству.

Без обзира на одговоран и тежак посао који је обављала ћерка овог осуђеника, као ни на прековремени рад, она је зарађивала драстично мање од тадашњег просека плата у јавном сектору у Србији који је прошле године износио 67.899 динара нето (94.510 динара бруто).

Не треба да нас зато чуди што нам из здравства беже сви који могу и одлазе у иностранство где су далеко боље плаћени и више поштовани управо у време овог корона-лудила. Али, не одлазе само здравствени радници.

Kако нам јављају читаоци све се чешће дешава да мигранти из Србије који не могу да нађу посао у Европској Унији једноставно полупају излог неке продавнице, сачекају полицију, оду у затвор у коме раде и зарађују, на крају о трошку те државе одлазе назад у Србију, а од појединих земаља при одласку добијају и додатну финансијску помоћ.

Да нам нико не пребаци како Србију меримо са најбогатијим земљама Запада, погледаћемо наше најближе окружење.

Почетком марта јавни сервис РТС је објавио како је просечна плата у Србији 562 евра и пренео је податке Еуростата о платама у региону. По том прегледу од држава бивше СФРЈ испред нас су само још Словенија (1.328 евра) и Хрватска (942 евра), док нам је за вратом Црна Гора са 527 евра у просеку. У регион су испред нас и све остале земље (које нису биле у саставу СФРЈ), осим Албаније (356 евра) и Бугарске (554 евра).

Проблем у овој рачуници је, међутим, између осталог и то што се ради о просечној плати која се добија сабирањем свих плата, па затим дељењем са бројем запослених, тако да најчешће даје потпуно погрешну слику о стању у некој држави.

Да бисмо то илустровали довољно је да укажемо на дискрепанцу између зарада у јавном сектору и оних код приватника.

Прошле године је просек плата у јавном сектору износио 67.899 динара, а ван њега 56.645 динара нето, па је тако јасно да је за висок просек плата у Србији (прошле године по Републичком заводу за статистику износио је 60.073 динара нето) заслужна највише државна непродуктивна бирократија.

Kако то изгледа у новцу види се из чињенице како су запослени у државној администрацији тог месеце добијали нето плату у износу од 98.767 динара.

Ствари постају још јасније када погледано просечне зараде по секторима. Тако су, примера ради, предузетници и код њих запослени прошле године просечно месечно добијали само 31.978 динара, што је једва нешто изнад половине републичког просека. Још би страшнија разлика била када би РЗС објављивао просек зарада у пољопривреди. Нешто о овоме можемо да сазнамо из података које је објављивао Централни регистар обавезног социјалног осигурања који је са ажурирањем свог сајта престао у августу прошле године.

Из тих података видимо како је просечна пензија у јулу 2020. за запослене износила 29.666 динара, а за пољопривреднике свега 11.887 динара. Сличан однос од један на према три требало би очекивати и када су приходи у питању, па је то највероватнији разлог због кога РЗС не издваја посебно зараде запослених у пољопривреди. Очигледно је, међутим, да је исплативије министрима кувати кафу, него производити храну за овај гладни народ.

Тако је у суштини разлика између просечних плата у јавном сектору и изван њега остала иста и увек се врти око 100 евра месечно у корист јавног сектора.

Привреду је прошле године највише погодило затварање и полицијски час. Тако је просечна зарада у фебруару износила 58.132 РСД, док је по завршетку тог лудила она порасла на само 59.740 динара. Међутим, какво је заиста било стање у пивреди не види се из просечних, већ из медијалних плата. Медијална плата пре непотребних рестриктивних мера износила је у фебруару 45.106 динара (то значи да је 50 одсто зарада било до тог износа), а у јуну је порасла на 45.500 динара, што је разлика од нешто мање од 400 динара. У децембру медијална плата је износила 48.676 динара, што значи да је половина запослених зарадила само половину просечне плате запослених у државној администрацији!?! Да ли је то нормално?

Посебно запањује чињеница како је половина запослених у Србији добијала колико и просечни запослени у најсиромашнијој општини Војводине, Бачу. Социјалне разлике постају све веће, а то је увек био увод у револуцију.

Ово показује како су расту просечних плата највише допринеле оне највише плате, односно да су богатији постали још богатији. То се одлично види код пензионера.

Просечна пензија за запослене у фебруару 2020. износила је 29.668 динара, док су пензионери дошли из самосталниих делатности добијали тог месеца 27.010 динара, а пољопривредници у просеку 11.878 динара. У јуну су ти износи били скоро исти, односно бивши запослени су добијали 29.680 РСД. самосталне делатности 26.929 РСД (пад у односу на стање пре антикорона-мера) и пољопривредници 11.885 динара. Опет су најстарији и најсиромашнији поднели највећи терет.

То се види и из упоређивања просечних пензија и просечних плата. На крају прошле године просечна пензија је износила 27.767,63 динара и чинила је око 42 одсто просечне плате. Kада су напредњаци долазили на власт просечна пензија је износила скоро 70 одсто просечне плате. Ово значи да су пензије у Србији у последњих осам година реално изгубиле трећину своје вредности (власт тврди како је тај пад 22 одсто, али не објашњава како се дошло до тог броја).

Оно што посебно треба да забрине најстарије суграђане јесте најава владе о даљем смањивању издвајања из буџета за пензије. Ове године је планирано да се за пензије издвоји 10,4 одсто буџета, док ће се 2023. по плану Фискалне стратегије та давања смањити на 10,1 одсто. Поређења ради, 2009. је из буџета за пензије идвојено 13,4 одсто, што је на нивоу тренутног просека у Европској Унији (13,3 одсто).

Правдајући планирана смањења влада тврди како буџет не може да издржи толики притисак, јер су доприноси од плата све мањи услед пада броја запослених. Са друге стране, иста та влада тврди како опада број незапослених у Србији доказујући тако нашу тврдњу да се статистички подаци намештају како то властима у датом тренутку највише одговара.

Да нам је све горе и горе, види се и из тога да Републички завод за статистику још увек оклева да објави податке о приходима и потрошњи домаћинстава у 2020. години.

Последње што знамо јесу информације за 2019. годину. То је била година коју је Александар Вучић прогласио почетком “Златног доба” и у њој су домаћинства имала просечне месечне приходе од 66.880 динара, а просечне расходе од 67.099 динара. Ако је то “Златно доба” у коме мање зарађујемо него што трошимо, боље да ни не замишљамо како изгледа “Kатастрофално доба” по истом том Вучићу.

Ови подаци показују да живимо од кредита и уштеђених пара из неког другог времена, које још није било “златно”.

Те године смо највише пара трошили на храну и безалкохолна пића, односно 34,2 одсто, а затим на трошкове становања и комуналије, 16,7 одсто. На здравље смо те године трошили најмање, свега 4,5 одсто, што је мање и од потрошње за уништавање здравља, односно за дуван и алкохолна пића (4,8 одсто).

Све ово указује на то да ни привреда, а још мање становништво неће преживети нове рестрикције у оквиру наводне борбе против непостојеће пандемије. У суштини, власт покушава да преко антиковид-мера и указивањем на лошу коњуктуру у свету прикрије своју очигледну неспособност да води привреду ове земље.

magazin-tabloid.com