Министар правде – да, баш тог ресора – Никола Селаковић, тврди да је то што је његов председник Владе и партијски шеф, Александар Вучић опростио „косовским Србима“ бацање бомбе и пуцање на спортску халу у Зубином Потоку уочи Вучићеве посете у недељу заправо „доказ велике храбрости његове личности“.[i]
И не само да им је Вучић опростио, већ се обратио и Богу да учини исто: „Мој одговор тим нашим Србима који су на такав начин желели да ме дочекају је – нека вам је Богом просто, борићу се и за вас и ваше породице да живите на својим огњиштима и да будете срећни и задовољнији него данас“.[ii]
Какав човек… Успео је да се уздигне изнад свега, и опрости народу којег је пустио низ воду. Није дозволио себи да их мрзи зато што га, бар од децембра 2012. подсећају на чињеницу да је ушао у историју као први српски политичар икада који се добровољно одрекао српске државности на Косову (а и Метохији). Прешао је преко тога јуначки, у време Великог поста по ретроградном јулијанском рачунању, превазилазећи чак и сопствено дивљење према ефикасним протестантима, који, прво, једва да и посте, а уз то су већ опослили пост, и увелико се вратили својим радним обавезама. Дакле, још једна његова жртва коју нико неће умети довољно да цени (али опростиће он и то).
И не само да је Вучић опростио Србима на северу КиМ што их је издао и изручио власти Тачијеве мрачне, крволочне, терористичке мафије, већ им је опростио – и што их је оптужио без суђења. Чак и без саслушања. Што је посебно задивило професора права Селаковића.
Нико још увек није ухапшен, али Вучић „зна“ да су бомбу бацили Срби. Зна им чак и број: „Како сазнајем, тројица ‘јунака’ су се појавила, један је бацио бомбу М-75, затим испалио рафал из аутоматске пушке“. Како зна да су тројица „јунака“ Срби? Да нису Шиптари? САС-овци? Фоке? Једни и други и трећи? ИСИС?
Једноставно зна. Ваљда је зато премијер, јер зна оно што други не знају. Само он зна зашто Србија мора да све прода странцима, једнострано се одрекне државне власти на Косову, угаси све државне медије, а и зашто не сме руским хуманитарцима да обезбеди дипломатски имунитет а НАТО рамбоима мора. Само он зна колико су Срби заправо зли, лоши, а и лењи. Утолико је његово праштање још величанственије.
Поготово што он још од раније „зна“ и то да су, заправо, Срби – не Шиптари, МИ-6, ЦИА или неки други „савезници“ – умешани у терористичко убиство шесторице српских младића и рањавање њих више од 15 у кафићу „Панда“ у Пећи 1998. године. И да је неки Србин, а можда и више њих, одговоран за убиство литванског ЕУЛЕКС полицајца у близини Звечана у септембру 2013. Месту на ком су терористи тзв. Албанске националне армије (АНА) 2003. убили индијског припадника УНМИК полиције, а само неколико месеци пре тога двојица терориста из исте организације погинули приликом покушаја постављања мине. Месту на ком су 2006. године локални Шиптари ранили једног украјинског припадника КФОР-а, а где су, иначе, често бивали виђени како посматрају пролазећа српска возила преко снајперског нишана.
Само је ретко „широк“ човек попут Вучића могао, упркос тим отежавајућим околностима по шиптарске терористе, да ипак смогне снагу и јавно свали кривицу на сопствени народ. Без понуђених доказа. Прошло је две и по године, а кривац још није нађен. А прошло је тек нешто мање времена откако је Вучић први пут шокирао јавност – укључујући и породице жртава – изјавом о могућем српском учешћу у нападу на „Панду“. После чега није пружио ни један једини доказ за то. Али он и даље „храбро“ инсистира на тези о српској кривици. Јер – он „зна“.
Као што „зна“ и да су „српски екстремисти“ поломили гласачке кутије за време првог круга Јахјагиних нелегалних избора 3. новембра 2013. Иако нико до дан-данас није одговарао за то. А можда је то ипак само зато што је и њима „опростио“?
У том мору великог и несебичног праштања, само једна недоумица помало квари слику. Хајде да чак за тренутак замислимо да су за све горе наведено стварно криви Срби, и да великодушни премијер то стварно зна – па је, упркос тим својим сазнањима, спреман да им опрости. Али, зашто та своја „сазнања“ јавно износи, кад већ нема доказа, или бар не адекватних доказа за ту тврдњу – јер да има, можемо бити не 100% него 1000% сигурни да би одавно та лица била ухапшена и осуђена на драконске казне. Зашто медијски ширити, односно подупирати (додатну) демонизацију сопственог народа? Зашто непријатељима непотребно давати материјал? Можда велики правнички ум Селаковић, који одобрава премијерово „праштање“ за кривично дело за које није чак дигнута ни оптужница, може да нам објасни зашто је добро цинкарити сопствени народ, и то без доказане кривице?Јер, ипак, до тих духовних висина се још нисмо уздигли, да би то могли тек тако сами, без његове помоћи, да схватимо.
Мада, треба разумети Селаковића. Можда би он до сада чак и успео да добије чврст доказ српске кривице, али му несрећна ситуација на северу КиМ то једноставно не дозвољава: „Оно што је горка чињеница са којом се суочавамо сваки пут када говоримо о Косову и Метохији је то што органи кривичног гоњења немају фактичку и формалну надлежност“, вајка се он. Наравно, да он сам није тако здушно подржавао укидање српске полиције и правосуђа на северу КиМ, истрага би вероватно већ била готова и оптужнице подигнуте. Али – то је погрешно размишљање: шта би било кад би било да напредњаци (и, да не заборавимо, и социјалисти) нису издали КиМ. Као да издаја није била неопходна и безалтернативна, да бисмо сви ми „живели боље“.
Очигледно је да ми као народ још увек нисмо у довољној мери спремни да схватимо величину напредњачке жртве. Бар док не уђемо у НАТО. Они нас неуморно издају за наше добро – да би Србија била што мирнија и стабилнија док је силују, да се не би узалуд опирала и угрувала се, да би научила да у томе чак и ужива – а ми то недовољно ценимо. Али, винувши се у до сада неслућене висине политичко-духовног созерцања, они нам то ипак праштају. Што смо их, самим својим постојањем, натерали да нас издају.
И, чини се, њихова спремност на ту врсту жртве је безгранична.
———
УПУТНИЦЕ:
[i]http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=04&dd=05&nav_category=11&nav_id=1116257
[ii]http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=04&dd=03&nav_category=11&nav_id=1115500
—————-
6. 4. 2016. Фонд стратешке културе, за ФБР приредила Биљана Диковић
