Напредњачки јуначки аманет

Ово је Србија о којој сањамо. Ако је ишта икада красило Србију, то је тај слободољубиви дух, који је у немогућим условима, без икакве реалне шансе за победу, увек био спреман да се суочи са великим, ако не и највећим империјама свих доба, да им изађе на црту, или да им бар покаже пркос, инат, непристајање на ропство. И сада, када се изнова читају храбре, бескомпромисне речи данашњих државних челника упућене на рачун Тонија Блера и других светских силника, човеку просто дође да пуца од поноса што припада једном таквом народу.

Ту је Небојша Стефановић, министар унутрашњих послова, чије очи севају од пркоса и немирења са злом док храбро и бескомпромисно обавља улогу модератора промоције књиге која никог не може да остави равнодушним: „Даме и господо, поштовани пријатељи, хвала вам што сте дошли у оволиком броју да пружите подршку борби доктора Војислава Шешеља против злочиначког Хашког трибунала и увеличате промоцију његове последње књиге, ‘Енглески педерски испрдак Тони Блер’“.¹

Дакле, само што је осрамоћени и широм света омражени ратни злочинац напустио Србију после свог потуљеног, тајног доласка, један од највиших државних функционера га одмах ставља на своје место. А уз то још и пружа моралну подршку светски најпознатијем и најхрабријем заточенику данашње западне „правде“: „Књига коју данас промовишемо – ‘Енглески педерски испрдак Тони Блер’, још је једно пркосно сведочење и симбол борбе професора доктора Шешеља, у којој се јасно указује на намере и страних и домаћих злочинаца да се распарча наша држава, да се отму Косово и Метохија и да се коначно порази српски народ“.

Сваки патриота који држи до себе би могао да потпише сваку реч, док би сви који су подржали тзв. бриселски споразум морали већ дебело да се замисле над сопственом судбином и шта их чеко. Рекло би се да је Небојша – а његово име већ говори све (nomen est omen!) – мудро и стрпљиво сачекао своју шансу, и да ће сада, када је постао број један полицајац у земљи, бити белаја за све издајнике, и правде за све неправедно оптужене. Држите му палчеве!

Следећи на реду је нико други до познати радио и телевизијски водитељ, народни посланик, а и председник скупштине Државне лутрије, Владимир Ђукановић. Као искусна медијска личност, он зна важност и тежину јавних речи и порука, и зато се одмах труди да развеје евентуалне недоумице које би необични наслов књиге могао да изазове у главама нешто осетљивијих припадника публике: „… то је суштина борбе Војислава Шешеља. Човек није лицемер, човек вам у лице каже оно што мисли. И зато данас имамо и педерског испрдка Тонија Блера, зато данас имамо и сексуалног манијака Била Клинтона. Зато данас имамо следбенике Адолфа Хитлера – Геншера и Кола, зато имамо крваве ручерде Мадлен Олбрајт. Хвала Војиславу Шешељу што је о тим људима написао оно што сви ми овде искрено мислимо“.

Тако је. Ни по бабу, ни по стричевима. Џаба Америма што су велика сила, хиперсила по речима једног задивљеног Француза,² када их је у два мандата водио осведочени сексуални манијак, и када они баш на њега гледају као председника који је најдостојнији њиховог дивљења у последњих четврт века,³ потпомогнут женом крвавих ручерди. И џаба Немцима да сада глуме најЕУропљане, када припадници српског државног врха врло добро разумеју да су они ту своју нову, умивену улогу изградили на Хитлеровим темељима. И, кад човек боље размисли – у праву су! Шта је друго представљало немачки вођено растурање Југославије 1990-их, немачка подршка хрватским неоусташама, муслиманским фундаменталистима, шиптарским балистима, немачко незаконито бомбардовање СРЈ 1999 – него наставак немачке политике из Другог светског рата, али другим, савременијим и софистициранијим средствима? Али требало је то докучити! Наравно, то је учинио Војислав Шешељ – али је, срећом, окупио око себе сараднике који су све то одмах разумели и усвојили. Можда их управо због тога Ангела Меркел толико и цени: сличан се сличном радује, а Немци воле оне који су директни колико и они. И можда ће нас баш зато и почаствовати куповином нашег Телекома и ко зна чега још. Невероватно колико се видици отварају када имате праве људе на правим местима…

И, на крају, као шлаг на торту, премијер Србије, Александар Вучић. И, како смо већ навикли, одмах најава нове етапе у бескомпромисној борби против криминала и корупције: „Француски филозоф Волтер је рекао следећу реченицу: ‘Имајте обзира према живима, а о мртвима говорите само истину, ма каква да је’… Ми не говоримо народу како је Ружица Ђинђић противзаконито добила вилу од 3 милиона евра, а да није оставила два стана на Студентском тргу, иако су тако рекли, не причамо ништа о томе. Не причамо о сату Зорана Ђинђића ручне израде, од 125.000 евра, који је на поклон добио од Цанета Суботића.“ Изгледа да је фамозном „жутом картелу“ коначно одзвонило, чим се сам премијер дрзнуо да удари на његове највеће иконе. Зна он добро да су симболи најважнији, и да се ударом на њих, удара на најосетљивија места, на сам идентитет народа или организације. И то он ради на свој уобичајени, крајње суптилан начин – у маниру пристојног, мирољубивог и праведног човека који не би ни мрава згазио, али ко ником не остаје дужан. Ако прети, он прети шапатом. Саопштава нам да не жели да нам ишта саопшти – а онда нам још и саопштава шта је то тачно што не жели да нам саопшти. То могу само истински мајстори.

Уосталом премијер је, не заборавимо, велемајстор за медије и маркетинг, што је и доказао још док је био министар информисања крајем 1990-их, као и уопште током дводеценијског радикалског стажа, када је, можда боље од било кога, афирмисао идеју Велике Србије. Зато он додатно разрађује Ђукановићеву тезу, разјашњава потенцијалне нејасноће у поруци која се саопштава јавности: „Неки су ми рекли: ‘А зашто такав наслов књиге?’ Бирао га је Војислав, јер он показује пркос и отпор према онима који су најјачи. Он вређа људе који данас одлучују и управљају на кугли земаљској и хоће да им покаже да га не брине ни притвор, нити било шта друго, да је он слободнији, много слободнији од свих њих. И да ли ће Ширак да буде пицопевац? И да ли ће ови да буду следбеници Хитлерови? Или Блер педерски испрдак или овај овакав или онакав? Потпуно је свеједно, он њима показује како му ништа не значе, а како много чине против слободе човечанства, против свих народа на кугли земаљској“.

Да… Србија о којој сањамо. Мада – то је ипак више од сна. То је јава. Додуше – измешана јава, из 2006. и 2014. Али ипак јава. Можда смо ипак ближе нашим сновима него што мислимо? Можда та 2006. и 2014. и данас паралелно живе у главама и срцима ових истих актера, само што они то, зарад добробити отаџбине не смеју тако јавно, огољено да кажу? Ако је тако, нека им је са срећом са њиховом муком. Није им лако. Али где они стадоше, нека други продуже. Дух слободе и пркоса, који су они тако лепо умели да подрже, прикажу и протумаче, не сме се угасити, само зато што се они тренутно, својим ћутањем, својом распродајом преосталих вредности којима Србија располаже, својим клечањем и мољакањем пред осведоченим џелатима, оним истим које су до јуче частили најпогрднијим именима – заправо жртвују за народ.

Порука садашњих српских властодржаца, коју су они, сада је јасно, народу оставили у аманет, јасна је: назовите ствари правим именима, чак и ако власти тренутно не могу. Пицопевац је пицопевац, сексуални манијак је сексуални манијак, испрдак је испрдак, нациста је нациста, коњ је коњ, плагијатор је плагијатор, слина је слина. Па макар то био и неко из власти!

¹ http://www.vseselj.com/files/books/promocije/04032006.pdf 

² http://www.nytimes.com/1999/02/05/news/05iht-france.t_0.html

³ http://news.yahoo.com/bill-clinton-most-popular-president-in-last-25-years-125018234.html

Александар Павић, Фонд Стратешке Културе