У првој половини 2015. године у стечај ће отићи неколико десетина предузећа која су на територији Београда, и данас су у реструктуирању. Стечајеви се у Београду додељују скоро искључиво само одабраним стечајним управницима који плен деле са судијама и другима заинтересованим странкама. Јуриш на њих извршиће ешалони стечајних судија и управника блиских властима, јер се очекују вишемилионске провизије од повољне продаје тих предузећа домаћим и белосветским тајкунима. Сви они су већ уиграни у успешној отимачини из стечајне масе. Очекује се последњи талас велике пљачке предузећа.

Посао са предузећима у стечају је врло уносан, али само за одабрани круг људи. Највише користи од тога имају стечајни управници, али само поједини који себе у жаргону називају „елитом”. Већина осталих једва саставља крај са крајем.

За добијање лиценце кандидат за стечајног управника мора да плати око 100.000 динара за различите таксе. После тога, када постане стечајни управник он за обнову лиценце сваке треће године Агенцији за лиценцирање стечајних управника (АЛСУ) плаћа 50.000 динара, и то независно од тога да ли је у међувремену имао неки стечајни поступак или није.

Избор управника за вођење неког стечајног поступка по закону је препуштен специјално за то израђеном компјутерском програму који би требало насумице да бира између кандидата. Тако је у теорији, али је у пракси сасвим другачије: судије привредног суда саме одређују коме ће да доделе вођење предузећа у стечају. Случајеве тако скоро искључиво добијају стечајни управници спремни на поделу плена.

Председник Привредног суда у Београду, Јован Кордић, недавно је једном стечајном управнику, побуњеном што месецима не добија ниједно предузеће да води, рекао како од 1. јануара 2015. године, стечајне управнике одређује поменути рачунарски програм!?

Чак и да је то тачно, а највероватније није, ово значи да се годинама уназад кршио закон, јер су управници бирани на други начин. Кордић у овоме не види ништа спорно, јер и он сам има користи од појединих стечајних управника.

На подручју Привредног суда у Београду ради 85 стечајних управника којима су у последње две и по године укупно додељена 103 случајева. У том периоду је Милош Маљевић, дипломирани економиста, добио на вођење шест предузећа, док је његов колега Новак Стајић добио четири. Ово, можда, не би ни било толико чудно, да истовремено многи стечајни управници нису добили да воде ни једно једино предузеће у протеклих 30 месеци. Осим тога, Маљевић је лиценцу стечајног управника стекао 22. новембра 2013. године, а Стајић 5. децембра 2012. године. Како су њих двојица за тако кратко време успели да добију оволико случајева да воде, а неке старије и искусније колеге нису добили ни један једини?

Рекордер по броју предузећа које води у Београду је Миладин Стаменковић, дипломирани менаџер. Иако је лиценцу стекао тек 8. фебруара 2011. године он је до сада добио укупно 13 предузећа да води и то предузећа која имају значајну имовину, тако да не мора да брине око наплате сопствених хонорара.

Дипломирани економиста Игор Дракул је дуже у послу од Стаменковића (лиценциран је 21. септембра 2005.) и такође води 13 предузећа у стечају, али су „његове” фирме доста сиромашније. Исти број предузећа у стечају води и Раде Радуловић (лиценциран 30. јуна 2009. године).

Нешто мање предузећа, укупно 12, води Васиљ Васиљевић (лиценцу има од 10. марта 2008. године), али су она зато нешто богатија. У „његовом” јату налазио се и један „Навип”.

Милош Боровчанин, дипломирани економиста, је млад и релативно неискусан стечајни управник. Лиценцу је стекао 27. јануара 2014. године, а већ 26. марта исте године добија да води „Партизан” а.д. у стечају.

Милошу је у његовом брзом успону сигурно помогао отац, Мирко Боровчанин (лиценциран од 21. септембра 2005. године), али је, могуће, и он сам допринео да одмах доспе у „елиту” у коју улазе само они који деле плен.

Већински власник акција „Партизана” а.д. је Ђорђо Антељ, који има преко 72 одсто акција. „Акционарски фонд” а.д. је на другом месту са 3,66 одсто акција. Антељ је у јануару 2007. био привремено лишен слободе као један од чланова „стечајне мафије”. Он је био осумњичен да је оштетио стечајне повериоце Грађевинског предузећа “Рад” и прибавио противправну имовинску корист већу од седам милиона евра. Према подацима које је тада полиција саопштила, одговорне особе ГП “Рад” у стечају непосредном погодбом обавиле су незакониту лицитациону купопродају непокретности овог предузећа у стечају на локацији Батајнички пут 14, фирмама “Гемакс” у власништву Антеља и “Кока-Коли”.

Веома је вероватно да је Антељ утицао да се за стечајног управника постави управо неко од поверења који ће умети да штити његове финансијске интересе. Будући да Боровчанин сениор већ има девет стечајних поступака у којима води предузећа, процењено је да је у случају „Партизана” боље посао поверити Боровчанину јуниору који ће све обавити исто тако добро, а мање је упадљив.

Да је Милош Боровчанин већ увелико прихваћен као део „елите” види се и из тога да је месец дана после „Партизана” добио да води и стечај „Термоелектра” д.о.о. из Београда.

Дипломирани економиста Драган Перковић (лиценциран од 32. септембра 2005. године) тренутно води десет предузећа у стечају, а једно од њих је и „Три Грозда”. За Перковића се зна да је омиљени стечајни управник стечајног судије Милеве Мисаиловић.

Један од повлашћених је и Михајло Коруга, дипломирани правник, који лиценцу има од 21. септембра 2005. године. Поред „Бека” а.д. он води још осам предузећа која су у стечају. Преузимајући „Беко” Коруга је ушао у сукоб са тадашњом директорком АЛСУ-а Иваном Матић, јер је она била на страни ранијег стечајног управника Жељка Пешута који је управо због лоше спроведеног стечајног поступка у случају „Бека” изгубио лиценцу.

Девет предузећа води и Андреја Божић, истовремено и стални судски вештак за машинску струку.

И Гордана Деспотовић-Рожа води девет стечајева. Она је некада била начелница Севернобачког округа и чланица Главног одбора СПС-а. Њено име се налази на списку особа којима је деведесетих година био забрањен улаз у земље Европске Уније и Сједињене Америчке Државе.

На истом списку било је и име тадашњег директора „Заставе” из Крагујевца Милана Бека. Могуће због блискости још из деведесетих, када су обоје подржавали Милошевића и борили се против ЕУ, Гордана Деспотовић – Рожа је својевремено била постављена за привременог стечајног управника у предстечајном поступку над „Луком Београд” коју је претходно у току приватизације купио Беко.

И досадашња директорка Агенције за лиценцирање стечајних управника Ивана Матић је била повезана са режимом Слободана Милошевића, тако да је још из тог периода била пријатељица Гордане Деспотовић. Она је, наиме, супруга Горана Матића, министра информисања у влади СРЈ деведесетих година.

Ове године више десетина предузећа у реструктуирању са територије коју покрива Привредни суд у Београду одлази у стечај. Међу њима има и оних која још увек имају вредну непокретну имовину која у стечајном поступку може да се прода уз добру провизију за стечајног управника и судију. Највероватније ће чланови „елите” стечајних управника преузети и те случајеве. Ако до тада још увек буду били на слободи.

А 1. Са кумом, у наплату рекета

Мимо закона и конкурса који је у току, за вршиоца дужности директора Агенције за лиценцирање стечајних управника постављена је недавно Данијела Вазура, дотадашња директорка Центра за стечај у Агенцији за приватизацију.

Њен рођени брат је Милош Вазура, кум генералног секретара Владе Новака Недића, који је данас директор ФК Партизан, иако има само 28 година. Милош је претходно био помоћник министра правде Николе Селаковића. Са те позиције је заједно са кумом Недићем рекетирао приватне извршитеље којима су додељивани предмети извршења где је извршни поверилац Електро-привреда Србије (ЕПС). У случају да извршитељ одбије да дели новац са Недићем и Вазуром губио би право да заступа ЕПС. Својим сарадницима је Вазура сређивао испит за извршитеља и обезбеђивао именовање.

Игор Милановић

Таблоид