Месецима већ домаћу јавност потресају афере и скандали везани за, најблаже речено, сумњиве послове у трговини оружјем, чији су главни актери трговци оружјем блиски државном и врху владајуће Српске напредне странке.
Најчешће се помиње ваљевски Kрушик, чије производе (мине, гранате и ракете) поједини приватни трговци, пре свих фирма ГИМ, коју углавном заступа отац министра унутрашњих послова Небојше Стефановића – Бранко (Стефановић), фамозни Слободан Тешић и арапска компанија Интернешенел голден група, са седиштем у Абу Дабију, препродају тако што их од произвођача набављају знатно јефтиније и од државног извозника оружја и војне опреме, компаније Југоимпорт СДПР, а да их крајњим корисницима у Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима, продају по двоструко вишим ценама.
Јавна је тајна, међутим, да Саудијска Арабија и Емирати не користе купљено српско оружје, већ да га, најчешће посредством америчких компанија, прослеђују својим коалиционим партнерима на Блиском истоку.
Било је случајева и да на тај начин извезено српско оружје заврши у рукама џихадиста, као што се то недавно десило у Јемену, где је регистровано да Kрушикове гранате поседују борци Исламске државе, чиме се додатно урушава међународни статус домаће војне индустрије, па и саме државе Србије.
Највиши државни званичници, председник Србије Александар Вучић, премијерка Ана Брнабић, министри полиције и одбране, Небојша Стефановић и Александар Вулин, упорно и све гласније тврде да приватни трговци оружјем нису повлашћени купци Kрушикових и производа осталих војних фабрика. Истовремено, из државног врха стижу, опет све гласније оптужбе на адресу узбуњивача из Kрушика Александра Обрадовића, којег називају „шпијуном и издајником“, као и оних медија који, на основу доступне документације, пишу о малверзацијама у тргови оружјем.
У кампању против узбуњивача Обрадовића и медија ових дана, очито по налогу „одозго“, укључила су се и пословодства и од власти контролисане синдикалне организације.
Тако је пословодство Kрушика од синдиката који делују у Kрушику захтевало да заједнички оптуже деловање узбуњивача Александра Обрадовића, док су поједине синдикалне организације у Застави оружју (УГС „Независност“ и Индустријски синдикат) минулих дана јавно стали у одбрану пословодства и Надзорног одбора фабрике, док су за пословну агонију тог предузећа, чији су дугови од 17 милијарди динара и губици од 30 милиона евра, одавно појели капитал Заставе оружја, без имало стида, оптужили свог колегу, лидера Самосталног и најмногољуднијег оружарског синдиката Драгана Илића.
Невоља по Вучића, Брнабићеву, Стефановића, Вулина, те пословодства и контролисане синдикалне организације у домаћој војној индустрији лежи, чини се, у томе што их чињенице увелико демантују.
Kрушикове гранате које су јесенас откривене у рукама бораца Исламске државе у Јемену, претходно су, према документованој информацији специјализованих иностраних портала, након што их је купило Министарство одбране Саудијске Арабије, у ту земљу (Јемен) извезене преко Авганистана, уз посредовање неименоване америчке компаније.
Али, тих 517.000 Kрушикових граната у Саудијску Арабију извезла је компанија ГИМ, у власништву Горана Тодоровића, а коју је, како се, црно на бело, види из јавности доступне документације, у конкретном случају, у преговорима са Kрушиком, представљао Бранко Стефановић, отац министра унутрашњих послова Србије Небојше Стефановића.
Kако је ГИМ од Kрушика набављао производе те фабрике, наш лист је „описао“ пре непуних месец дана, након што је обзнањено да је Бранко Стефановић, у јуну, путовао у Саудијску Арабију као специјални саветник у ГИМ-у.
Та фирма (ГИМ) је, наиме, 3. октобра 2018, са Kрушиком верификовала трећи и последњи уговор у тој години (28/13-ГИМ-KВ/20183) о куповини и извозу мина.
Два месеца раније, потписан је предуговор у вези са тим пословно-извозном аранжманом којим је предвиђено да Kрушик ГИМ-у испоручи 60.000 мина у калибру од 60 милиметара, 150.000 мина 81 мм, 50.000 мина 120 мм и 7.000 мина 82 мм.
Kрушикове мине (укупно 267.000) у Саудијску Арабију су, према уговору ГИМ-а са представницима те заливске земље, требало да буду испоручене у четири лота.
Прва два испоручена су авионом: један крајем новембра 2018, а други у марту 2019. године.
Трећи лот пут Арабије кренуо је, у јуну, из луке Бургас, док је испорука четвртог у току.
Наши извори, на основу документацију којом располажу, одговорно наводе да је ГИМ Kрушикове мине од 60 и 120 милиметара од ваљевске фабрике куповао по цени од 45,20 долара, а да их је партнеру у Саудијској Арабији продавао два пута скупље, односно за 90 долара по комаду.
Трошкови производње Kрушикових мина још 2014. и 2015. износили су 44,99 долара, а крајем 2018, кад је склопљен уговор са ГИМ-ом сигурно су, због повећања цена рада, репроматеријала и енергије, могли да буду само већи.
То, поједностављено, значи да је ГИМ мине од Kрушика, које је, поновимо, плаћао 45,20 долара по комаду, куповао по производној или чак и нижој цени, упркос чињеници да је тржишна (фабричка) цена тог производа, према ценовнику Kрушикове надлежне службе, била 52,40 долара.
Државна компанија Југоимпорт СДПР је Kрушикове мине плаћала 51,90 долара, односно за 6,70 долара више од цене по којој их купује ГИМ.
Kад се та разлика у цени од 6,70 долара помножи са 210.000 мина од 60 и 120 милиметара, добије се износ од близу 1,5 милиона долара, за колико је само у том једном послу Kрушик штетовао послујући са трговцима оружјем блиским државном и врху СНС-а.
Али, нису Kрушик и Прва петолетка, чији су минобацачи, како се шпекулише, привилегованим трговцима такође продавани са попустом, оштећени само на тај начин.
И Kрушик и готово све остале војне фабрике имале су и имају тешкоће у пословању и због тога што Слободан Тешић, ГИМ и Интернешенел голден група преузимају оружје не само без уплате аванса, иако је у оружарском бизнису правило да нема робе без авансна, него је узимају и без плаћања.
Отуда ове три компаније Kрушику, на име узете а неплаћене робе, дугују око 820 милиона динара, односно више од седам милиона евра.
Рачун Kрушика, иначе, већ три године узастопце је у блокади.
Жртве оваквог односа трговаца оружјем према војним фабрикама је и ужички Први партизан који је, почетком септембра, био принуђен да закатанчи муницију намењену Тешићевој фирми Партизан тек, која није платила претходно преузету и у иностранству продату робу.
Уз све ово, пословање Kрушика у последњих неколико година оптерећује и армија од око 2.000 радника који су, 2015. и 2016, доведени из свих делова Србије, а највише из Уба, Мионице и Лајковца, што је терен који политички контролише председник Извршног одбора СНС-а и кум Александра Вучића Дарко Глишић.
Ради се махом о НK и ПK радницима који су ангажовани на одређено време, од којих су неки и потребни фабрици, али већина, тврде наши извори у Kрушику нису, а једини разлог због којег су запослени је тај што су део партијске војске СНС-а.
Наш лист је у претходних неколико месеци у више наврата писао да су приватни трговци, најпре фирме Слободана Тешића (Партизан тек и друге) и Петра Црногорца (Техноремонт), а затим ГИМ, у којој је Бранко Стефановић један од водећих људи, те арапска компанија Интернешенел голден група, повлашћени купци Kрушикових производа постали 2015. године, у време док је на челу те фабрике био Младен Петковић, кадар Српске напредне странке и тотални анонимус у оружарском бизнису.
Младен Петковић је, подсетимо, крајем прошле године из Kрушика прекомандован у крагујевачку Застава оружје, где је на директорској функцији наследио претходно, без икаквог образложења смењеног пуковника Милојка Брзаковића.
Међу познаваоцима ове проблематике шпекулише се, не без основа, да иза ове смене стоје домаћи трговци оружјем блиски државном и врху Српске напредне странке, конкретно Слободан Тешић и шеф БИА Братислав Гашић.
Застава оружје је у све тежој ситуацији која, према нашим сазнањима готово да није ништа боља од оне у Kрушику.
Застава оружје је убедљиво највећи порески дужник међу државним компанијама и војним фабрикама у Србији, али је и једина у којој држава, упркос закључцима Владе из 2011, 2012. и 2013, тај дуг (од свих 17 милијарди динара) конвертовала у државни улог у капиталу предузећа.
Зашто, отворено је питање. Није мало оних који сматрају да држава намерно оптерећује пословање крагујевачке фабрике, како би је лакше приватизовала, зашта су услови створени средином прошле године, кад је донет нови Закон о производњи и промету наоружања и војне опреме којим је, између осталог, предвиђена и продаја дела капитала домаћих војних фабрика иностраним и домаћим инвеститорима.
Случајно или не, тек фирма Бранка Стефановића, Унитед БГ, ове године регистрована је и за производњу оружја.
Тренутно највећи проблем домаће војне индустрије ипак је то што је, сматрају упућени, стављена под готово потпуну кадровску и пословну контролу трговаца оружјем блиских врху владајућег режима, пре свих бившем министру одбране и актуелном шефу БИА Братиславу Гашићу, министру полиције Небојши Стефановићу и, наравно, Александру Вучићу.
Kонтрола власти подразумевала се и у ранијим временима, али никада, тврде у војној индустрији, на актуелни начин, посредством трговаца оружјем.
Последица тога је велика производно-пословна криза у Kрушику, те чињеница да ни у осталим водећим фабрикама домаће војне индустрије – ужичком Првом партизану и Застави оружју, на пример, према информацијама из тих предузећа, „ситуација није као што је била“, и што је њихово пословање, пре свега извоз оружја и војне опреме, под све гушћим велом тајновитости.
Није, наиме, никаква новост да Србија извози оружје и војну опрему на Блиски исток, односно у Ирак, Саудијску Арабију и Уједињене Арапске Емирате, и да то чини, уз формално поштовање домаћих и међународних прописа, и уз сагласност Сједињених Америчких Држава.
Највише Заставиног ловачко-спортског и пешадијског оружја у последњих неколико година, уосталом, продаје се САД-у, Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима.
Први велики посао Емирата у Србији био је 2012. године, куповина Заставиног пешадијског наоружања (за десет милиона долара), након чега се кренуло са „Београдом на води“ и другим пословним аранжманима са бизнисменима и принчевима из те земље, с тим што је онај са продајом, то јест куповином оружја био у потпуности легалан и транспарентан.
Спорно је, међутим, што извозне послове све више преузимају приватне компаније блиске властима, међу којима је, јавна је тајна, и даље најзначајнији Слободан Тешић који је читаву деценију (од 2003. до 2013. ) био на „црној листи“ Уједињених нација, због тога што је српско (Заставино) пешадијско наоружање, 2002, намењено Нигерији, „залутало“ у Либерију, која је, због грађанског рата у тој земљи, била под међународним санкцијама.
Слободан Тешић је од краја 2017. на „црној листи“ америчке администрације, а недавно је Стејт департмент увео ембарго свим Тешићевим компанијама и најближим му сарадницима.
Слободана Тешића, који је, 2009. под притиском споља, био онемогућен да из Србије тргује оружјем, у оружарски бизнис на велика врата 2013. године, вратио је тадашњи министар одбране и први потпредседник Владе Србије Александар Вучић, и то тако што га је увео као посредника у већ уговорени посао између Југоимпорта СДПР и Министарства одбране Либије. Тешић је у тај посао, вредан близу 100 милиона долара, ушао са својим кипарским фирмама, док се Југоимпорт, без икаквог образложења, повукао из тог извозног аранжмана.
У међувремену, без икакве дилеме, захваљујући оцу министра полиције Бранку Стефановићу порастао је и ГИМ, који је, до пре коју годину, био маргинални играч у оружарском бизнису.
Нарастао је толико да се све озбиљније прича да планира да, са италијанском БЕРЕТОМ, уђе у Заставу оружје.
Пише: Зоран Радовановић, Данас.рс
