Ваљево – Једна невоља никада не иде сама. У све проређенијим ваљевским селима која се попут речног тока одливају према градовима, они ретки мештани који су остали на огњиштима у последње време напросто се „гурају” са дивљим животињама. Не само што их срећу и виђају по запарложеним њивама и запуштеним воћњацима, већ им поједине звери долазе испред врата, јер такав амбијент осећају као свој простор. Међу тим незваним „гостима” појављују се чак и они за које су многи мислили да их никада уживо неће видети, као што су: шакали, вукови, куне или рис.
Забринутост због тога недавно је подигао догађај у домаћинству Слободана Павловића из села Миличинице. По његовим речима, у обору, на свега пар метара удаљености од куће, са првим сумраком, без блејања или сличне узнемирености, али и без лавежа осетљивих паса, још увек непознате дивље животиње заклале су му 11 оваца. Ветеринар који је направио записник на основу трагова који су затечени на лицу места проценио је, али не и потврдио, да су то могли да буду вукови или шакали. Иначе, ловци из овог краја кажу да у Миличиници шакал није виђен до пре три године, када се мислило да су у пролазу. Минуле зиме, уз високе снегове, када су на везу приклана два пса, знало се да је то „рукопис” шакала. Дакле, овај превејани ловац одомаћио се на овом простору и са њим треба очекивати нове непријатности и искушења.
– Није никакво чудо нити изненађење што се ово догађа у својевремено највећем и најнасељенијем селу у целом Колубарском округу. У селу су остали махом старији људи, а земља без младости и снаге осуђена је на пропаст. Влада мишљење да дивље звери неће тамо где се гасе огњишта, јер наводно немају хране. То није тачно, оне управо на таквом простору налазе сигурно уточиште. Лисице, куне и јазавци који су најбројнији праве људима велику штету, јер им кољу живину, а тамо где су лисице присутан је и страх од преношења беснила. Жао ми је што уместо људи село освајају дивље звери и све ме ово подсећа на ону изреку: „Дошли дивљи да отерају питоме” – каже времешни Миодраг Јанковић, познатији под надимком Жуков, који је својевремено био руководилац земљорадничке задруге у Миличиници. Иначе, у већини села у ваљевском крају тамо где постоје младе воћне саднице може се приметити да су обавијене чврстим пластичним мрежама. Објашњено нам је да то чине због великог броја срнеће дивљачи која током вечерњих часова напросто „корзира” сеоским улицама и сокацима. Како их закон штити, уместо сачмаре мештани могу једино да „потегну” пиштаљке или да их ударањем у шерпе упозоре да се врате тамо одакле су дошле.
Са дивљим животињама проблема имају у селима подно венца ваљевских планина. У намери да се заштите, они на нестручан, али и недозвољен начин постављају отровне мамце излажући опасности домаће животиње а непосредно преко њих и себе. На подручју Тамнаве у упско-лајковачкој општини сељани највише невоља имају са лисицама и подивљалим псима. Села на ободу Колубарских рудника посебно су угрожена од лисица, јер напуштени угљенокопи су њихова главна стецишта из којих се скоро сваке године покреће опасна болест – беснило. И даље се у упским селима Врело и Бањани препричава догађај када је у року од неколико дана поклано више оваца, коза и крава од стране звери која је као скалпелом и без капи крви починила пир. После дуге потраге испоставило се да је то учинио предводник чопора подивљалих паса који је настао укрштањем са вуком. Наиме, у то време један Убљанин је у импровизованом кавезу и боксовима држао неколико вукова, којима је после силних критика па и претњи од комшија и мештана, највероватније, отворио врата.
