Доктор историјских наука и председница Фонда за историјске перспективе Наталија Нарочницка дала је пред Нову годину ексклузивни интервју за „Руску реч”. Поразговарали смо са познатом историчарком и политикологом о уласку земаља балканског региона у НАТО, о „обојеним револуцијама” и стратегији Русије.
„Руска реч”: Откако је затворен пројекат „Јужни ток”, САД и НАТО убрзаним темпом приступају успостављању строге контроле над преосталим бившим југословенским републикама које још увек нису интегрисане у НАТО. И опет слушамо приче о предстојећој победи демократије, о стабилности и безбедности, а у стварности видимо како се читав регион дестабилизује геометријском прогресијом – видимо сталне притиске на Републику Српску, нападе исламских екстремиста из БиХ и са Косова, протесте и „мајдане” у Црној Гори и Македонији, проблеме са „азилантима”, тињајуће зоне потенцијалних конфликата у Србији (Војводина, Санџак и Прешевска долина), итд, итд. Може ли Русија некако утицати на тај негативни тренд? Има ли она алтернативну варијанту будућности Србије, Републике Српске, Македоније и Црне Горе, тј. варијанту која би могла представљати конкуренцију агресивној евроатлантској идеологији? Може ли се та варијанта састојати у војној неутралности, заштити националних интереса и традиционалних вредности, обострано корисном партнерству или нечему другом?
Наталија Нарочницка: Желим да верујем да ће елита Македоније и Србије издржати притиске и навалу Запада. Надам се да ће се и Црна Гора у најскорије време позабавити својом будућношћу. Евроатлантске структуре желе да апсорбују кључне балканске земље, а алтернатива таквом тренду може бити неутралност тих земаља. Али управо је то оно што Запад не жели да дозволи. По том питању су циљеви Русије и Запада дијаметрално супротни. Југославија је постојала онолико дуго колико је то било потребно Западу. После распада СССР-а Југославија је постала „сива зона” коју је требало интегрисати у западне структуре. У Србији је после „плишане револуције” био један период у коме је очигледно доминирала прозападна оријентација. Било је покушаја фрагментације читавог политичког простора. Тај циљ, међутим, није у потпуности постигнут, тако да се у последње две године код Срба примећује препород нације и државе. Друго је питање што Запад врши на њих огроман притисак и отворено их уцењује.
Али не треба веровати западним обећањима. Погледајмо све земље које су ради пријема у НАТО примљене у Европску унију. Да ли је то решило проблеме Румуније или Мађарске? Наравно да није. И када би у Македонији и Црној Гори био одржан референдум, тешко да би се одлука народа подударила са одлуком елите. Али чини се све могуће како би се становништво „обрадило” тако да се окрене на ону страну која одговара елити.
Нажалост, упркос вољи становништва поједине балканске земље у различитој мери учествују у санкцијама које је Европска унија увела Русији. Русија је ипак успела да успостави јаке везе са економијама тих земаља, што би за њих могло бити спасоносно. Тим земљама би се више исплатило да остану неутралне. Русија има државне пројекте који се тичу тих земаља. У свим правцима се припремају теме за преговоре и за доношење одлука. Сада се интензивирају и посете на нивоу владе, као и размена идеја и предлога.
„Руска реч”: Током 2015. године заоштрила се ситуација дуж читаве западне границе Русије. Настављени су покушаји да се Финска увуче у НАТО, алијанса изводи маневре у балтичким земљама, Литванија напушта јединствени енергетски простор и тако настаје ситуација у којој је хипотетички могућа енергетска блокада Калињинграда, делимично је блокирано Придњестровље, Украјина саботира споразуме из Минска, заоштравају се јерменско-азербејџанске несугласице у контексту нове фазе односа између Русије и Турске… Под изговором пружања отпора „руској претњи” Запад очигледно појачава притисак на Русију у свим потенцијалним жариштима конфликта. Чиме Русија може да одговори?
Наталија Нарочницка: Ако погледамо историју „обојених револуција”, приметићемо да су све оне организоване у земљама које окружују Русију, или се налазе у зонама од стратешког значаја када је реч о транспорту нафте и гаса. Те револуције нису свуда крунисане успехом. У Киргизији је тај покушај пропао, исто као и сви покушаји у Белорусији. Главни адут је била Украјина. У њу су у том погледу уложене милијарде. Али после поновног сједињења Крима са Русијом почела је нова фаза ескалације, јер је већ било планирано да НАТО направи базу у Севастопољу. Русија је имала довољно нерава да издржи све притиске.
Балтичким земљама много прија да кукају на „руског слона”, јер тако могу да стекну статус „снажне нове Европе”. Мислим да то њихове елите раде углавном у циљу сопствене афирмације. Они никако да израсту из тих пелена историјског афирмисања. Покушавају да угризу бившег старијег брата, и тиме само показују да имају комплекс млађег брата. Онај ко нема такав комплекс далеко хладнокрвније доживљава реалност данашњег света, а она је таква да ће се огромна Русија увек граничити са њима. Они су подстакнути пропагандом против Русије и љубоморни су на њу. Зато упразно троше свој енергетски потенцијал, а он би могао бити темељ за формирање аутентичне историјске концепције, концепције у којој има места и за пријатељство са Русијом.
Како Русија треба да поступи? Треба да наставимо оно што сада управо и радимо. Само чврстина заузетих ставова може омогућити да се не направи ниједан корак уназад. Русија не треба никога да провоцира. У дугорочној перспективи време ради за нас. Две-три године су у историјској перспективи као један трен. Брзоплета одлука може бити само повод за нову ескалацију конфликата. Да бисмо заиста постигли успех потребно је да будемо трпељиви. Само строго испуњавање споразума и отпорност на провокације помоћи ће нам да одолимо свим искушењима.
