Народ на хлебу, Београд под водом, Србија у банкроту!

Београд на води биће најскупљи изборни маркетиншки потез икада виђен на овим просторима. Српска страна у старту мора да уложи десетине милиона евра, а арапски партнери не само да ни на шта нису обавезни, већ ранија искуства са њима показују да су пословно несигурни и опасни инвеститори који могу да неверницима затворе врата, у духу шеријата.

Нови фараонски пројекат српских власти прети да финансијски потпуно упропасти Србију, ако почне да се реализује. Београд на води, идеја коју су у почетку заједнички гурали СНС и ДС, а данас представља изборну маглу само напредњака, треба по најавама да се гради у три фазе, од којих би прва имала пет етапа. Прва етапа је српски допринос, и представља чишћење и припрему терена на коме ће касније да се гради.

Овај посао, сходно ономе што је до јавности допрло, из предуговора између Републике Србије и компаније Еагле Хиллс ( у преводу, “Орлова брда”) из Уједињених Арапских Емирата (УАЕ), мора да финансира наша држава. Све остало би, наводно, платили арапски партнери.

Само рашчишћавање Савског платоа. и припрема терена за градњу, што обухвата и исељење садашње главне железничке станице, коштало би Србију до милијарду евра (реалне процене се крећу између 500 милиона и милијарде), а тих пара држава не само што нема, него није јасно ни где би их нашла с обзиром на наш лош кредитни рејтинг.

Проблем је и у томе што Србија мора на почетку прве етапе прве фазе да уложи неколико десетина милиона евра, а да за то време страни партнери из Еагле Хиллса не морају да плате ни један једини цент.

Други проблем је високи ризик оваквог пословања због ужасно лоше репутације страног партнера, на коју, очигледно, нико у Србији не жели да обрати пажњу.

Да би се кренуло у неки посао који већ на почетку кошта десетине милиона евра којих у каси нема, и који могу да се добију само изузетно скупим страним кредитима, мора се бити сигуран да ће и друга страна без проблема и застоја да испуни своје обавезе.

Компанија Еагле Хиллс је неисписани лист папира, потпуно је непозната у свету бизниса, јер је тек недавно основана, и то искључиво да би обавила овај посао. Њен задатак у Београду на води јесте да буде главни инвеститор.

Испред ове компаније редовно се појављује Мохамед Алабар (по другој транскрипцији Ал Абар), па је лако закључити како је он особа која се налази и иза Еагле Хиллса.

Његово пуно име гласи Мохамед Али Алабар и познат је највише по томе што му је својевремено за руком пошло нешто до тада незамисливо – да у банкрот отера једну земљу произвођача нафте.

Алабар је најстарије од укупно 12 деце свог оца, и прве године живота је провео у Дубаију. Дипломирао је 1981. на Алберт школи универзитета у Сијетлу, Сједињене Америчке Државе, где је 2007. стекао и почасни докторат. Обожава коњичке спортове, а сам радо игра поло. Његова дефиниција пријатељства, по извештају Кипп Репорта, гласи: “узајамно, корисно, на комерцијалним интересима”.

Своју матичну компанију Емаар Пропертиес Алабар је основао 1997. године са почетним капиталом од 50 милиона долара. Данас се њена вредност процењује на преко милијарду долара. Емаар Пропертиес је од свог оснивања главни извођач радова у свим најважнијим грађевинским пројектима Дубаија, а сам Алабар је саветник владара ове државице у саставу Уједињених Арапских Емирата, шеика Мохамеда Рашида Ал Мактума.

Дубаи дневно производи између 50.000 и 70.000 барела нафте, а бруто домаћи производ му је 2011. износио 83,4 милијарде долара. Због релативно малих залиха нафте и гаса (свега око 2 одсто укупних залиха УАЕ) емират Дубаи је још пре више година кренуо у претварање свог истоименог главног града у туристички и финансијски центар Средњег истока, у нади да ће тако обезбедити довољне приходе који би надокнадили нафту и природни гас који су на измаку.

Грађевински бум у Дубаију превазишао је све виђено у модерној историји. На врелом пустињском песку никао је у кратком року један од најмодернијих градова света. По мишљењу пријатеља и сарадника Мохамеда Алабара, од свих грађевинских пројеката које је водила његова компанија, најдражи му је била изградња Бурж Дубаија, вишеспратнице замишљене да буде висока 777 метара која, међутим, никада није сазидана под тим именом.

После низа промашених инвестиција, али и због избијања светске економске кризе, која је успорила, а у неким случајевима и потпуно угасила продају екстремно скупих некретнина у Дубаију, у финансијску кризу је доспео Дубаи Wорлд, предузеће преко којег је ишло инвестирање у грађевински сектор овог емирата.

Коначно, када је новчана рупа прешла 20 милијарди долара, компанија је 2009. објавила банкрот, повукавши са собом и цео емират који је у том тренутку имао спољни дуг од 80 милијарди долара, дакле цео један годишњи БДП.

Међу најскупље и најлуђе пројекте Алабара спадају вештачки архипелази Палма и Свет. Док је први завршен и највећим делом продат, други скоро да није ни започет. Палма се показала тако лоше урађеном да су мултимилионери из света, који би требало на ова два архипелага да купују виле, одустали од својих намера.

На архипелагу Свет завршено је и продато само једино острво за 50 милиона долара, а купац је извршио самоубиство када је схватио да је преварен и да од завршетка луксузног архипелага, у догледно време нема ништа. Фактички је био купио вештачко острво на сред пучине, без луксузних пратећих садржаја који су обећавани!

Пошто Дубаи сам није могао да исплива из дугова, у помоћ му је притекао шеик Калифа бин Зајед Ал Нахјан, владар емирата Абу Даби. Хитном позајмицом у висини од девет милијарди долара, спречен је банкрот Дубаија, а највише новца је отишло за покривање дугова направљених изградњом Алабаровог небодера, који је морао да се из Бурж Дубаи преименује у Бурж Калифу, како се и данас зове.

Шеик Ал Нахјан је овом позајмицом купио и Дубаи Wорлд са свим објектима које је овај инвеститор започео. Решење дужничке кризе по шеику је изгледало стравично из угла купаца: сви објекти који су били најмање 70 одсто готови могли су и даље да се зидају, док су остали напуштени.

Стотине милиона долара, које су купци већ уложили за куповину непокретности које нису доспеле на листу објеката што ће даље да се зидају, буквално су пропали кроз пустињски песак.

Деспот Абу Дабија и целокупних Уједињених Емирата сматра да никоме ништа не дугује, и да је његова воља закон. Ако реши да поништи дуговања које има, тако ће и да буде – његова воља је једини закон ове пустињске државе. Чак су и светске банке које су позајмљивале новац Дубаију морале да одустану од половине својих потраживања!

Из целе афере се Алабар извукао без икаквих последица, једино што је због недостатка пара морао да одустане од даље реализације својих мегаломанских пројеката. Онда је нашао нову жртву – сиромашну Србију у којој би да зида Београд на води, пројекат вредан, далеко више него што његова матична компанија, Емаар Пропертиес, има пара. О фантомском предузећу Еагле Хиллс не треба у овом контексту ни говорити.

Још у уговору о продаји ЈАТ-а предузећу Етихад из УАЕ, одређено је да ће у случају спора арбитражу спровести један представник кога одреди Србија, један кога постави шеик Абу Дабија и јдан делегиран од стране генералног секретара Арапске лиге.

Слично је замишљено и за Београд на води, с тим што ће ту одлуку да доноси Врховно веће УАЕ, које чини свих седам емира из ове земље, а које се стриктно придржава шеријата, јединог закона у Емиратима, који предвиђа да обећање невернику не обавезује!

Тако ће десетине, ако не и стотине милиона евра, сиромашна држава Србија да инвестира у пројекат, чији је искључиви циљ повећање рејтинга Српске напредне странке у тренутној предизборној утакмици.

Алабар и његово предузеће у сваком тренутку могу да одустану од даљих радова, а шеик ће их ослободити свих преузетих обавеза!

Милан Маленовић

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије