Српски председнички избори, на којима је тријумфовао премијер Александар Вучић, разголитили су, шекспировски речено, “све труло” на политичкој сцени Србије.
Процентуално мањим изласком у односу на председничке изборе 2012. и прошлогодишње парламентарне, народ је показао не само одбојност према политичарима, већ је и четвртина бирача, доделивши другу и трећу позицију ванстраначким кандидатима, бившем заштитнику грађана Саши Јанковићу и имагинарном лику Љубиши Прелетачевићу Белом, посведочила да вапи за свежим лицима и ванпартијском крви, првенствено на опозиционом полу.
Владајућу гарнитуру, која је имала медијску и сваку другу предност у кампањи, могло би, кажу аналитичари, да забрине што је побрала поприличан број гласова старије популације.
Политичка елита у опозицији, према речима аналитичара и филозофа Николе Танасића, гледано очима грађана, јесте потрошена, али не толико идеолошки колико персонално.
Такву причу, указује наш саговорник, у јавности појачава и сам Александар Вучић.
– Он има жељу и потребу да развали опозицију, па протура преко гласноговорника да су лидери тог табора излизани. При том највећу концентрацију опозиционара из доба Слободана Милошевића, који су после 2000. били власт, па и оних у владајућој гарнитури деведесетих, видимо сада уз Вучића, само их он нападима на противнике вешто маскира, док са друге стране само безопасним опозиционарима дозвољава да политички преживе – тумачи Танасић.
Грађани, вели наш саговорник, већ неко време осећају да се и у власти и у опозицији врте једни исти диносауруси и фосили, и то показују на изборима, али негативни став према њима не могу за сада да каналишу у политичку борбу.
– Румунија је готово деценију нестабилна и владе падају два пута годишње. Свака смена власти доноси хапшења на фону борбе против корупције, али се види да то није ни брз ни једноставан пут. Зато је питање и колико ће воде у Србији протећи до њеног стварног изласка из садашњег популизма који се сервира као демократија, па до истинског уласка у демократске процесе – каже Танасић.
Лекцију у том мукотрпном процесу Јанковић и Прелетачевић, који су у политику ускочили недавно, очитали су и Вучићу, али првенствено опозицији, оставивши на председничким изборима далеко иза себе све дугогодишње партијске челнике.
Председник у рукама Владе
– Александар Вучић је као шеф државе заокружио апсолутну власт у земљи и без обзира на то што готово да нема инструмената за његову смену, бахатошћу попут случаја Савамала, даје поводе за трвења. Ипак, и поред потпуне контроле, зависиће као и Борис Тадић и Слободан Милошевић од успеха Владе Србије – тумачи Никола Танасић, подсећајући да Тадићев рејтинг није оборио он, већ нимало ружичасти резултати његове владе.
Резултате лошије од неважећих листића, са скором око 1,5 одсто, имали су лидери Доста је било Саша Радуловић, ЛСВ-а Ненад Чанак, ДСС-а Александар Поповић…
Вођа радикала Војислав Шешељ остварио је упола мање гласова него што је СРС забележио на парламентарним изборима 2016, а са тим резултатом на следећим републичким изборима, уместо у посланичке клупе могао би у политичку пензију.
Разочаран може да буде и некадашња перјаница ДС-а, бивши шеф дипломатије Вук Јеремић, који је освојио скоро упола мање гласова од Прелетачевића.
Цензус за улазак у парламент је прескочио, али би морао да размишља о сопственој партији, јер се подршка идеолошки супротних страначких опција Бориса Тадића и Велимира Илића није показала као добитна комбинација.
Шешељ и Чанак су, виђено очима аналитичара Зорана Пановића, парадигма те врсте реликта прошлости сада у Вучићевом систему, гурнута народном вољом на председничким изборима на маргине. Међутим, наш саговорник акцентира да је скрајнут и Саша Радуловић, чиме је брзински од најперспективнијег министра у власти СНС-а и СПС-а, па једног од лидера опозиције, стигао до највећег разочарања.
Сашу Јанковића види као хит избора и велико освежење за опозицију.
Поражени антиевропејци
Ако се нешто може сматрати добрим знаком ових избора, Комшић га види у чињеници да су грађани врло мали број гласова дали српским антиевропејцима.
– Бирачи су антиевропским и екстремним снагама показали да нису за њихову опцију против ЕУ и антиевропске токове који би државу, као некада, избацили из лежишта.
– Бивши заштитник грађана се наметнуо као лидер грађанске опозиције у делу од центра до левог центра, али му предстоји разрешење односа са Демократском странком која га је подржала. Преамбициозно би било да пожели да их преузме, па је можда боље да укрупни неке политичке делове, стане на њихово чело и да сарађује са ДС-ом – мишљења је Пановић, који такође сматра да Вучић неће заборавити да контролише опозицију, али и неће дозволити њено укрупњавање које би могло да га угрози.
Избори су потврдили кризу актера грађанског дела опозиције, сматра универзитетски професор Јован Комшић, који указује да од губитка власти 2012, те снаге нису успоставиле програмску равнотежу:
– Показује се да су грађани без поверења у њих, док су се Вучић после напуштања радикалског екстремизма и Ивица Дачић уздигли до врхунца, добрим делом гласовима старијих људи, што би требало да им буде за наук. Опозицији су очито потребни нови актери, али то за разлику од брзопотезног формирања шпанског Подемоса, италијанског Бепе Грила и грчке Сиризе, у Србији иде споро због страначких номенклатура и лидера.
Сујета као кочница
Професор Комшић истиче да је после тек завршених председничких избора тешко прогнозирати шта ће се даље дешавати и какве ће потезе вући другопласирани Саша Јанковић, који је тек нешто више од месец дана у политици.
– Са Јанковићем је реконструкција тог политичког пола тек начета и он може да буде весник реорганизације опозиције и њеног офанзивнијег налета на нове изборе. Први тест ће бити београдски избори 2018, а у престоници је Јанковић на председничким изборима створио победничко језгро у три општине, попут клице која се може развити. Ипак, партијски лидери претходно морају да савладају личне сујете – закључио је Комшић.
Д. Декић – Вести
