Народна кухиња храни 400 деце!

На народном казану Црвеног крста свакодневно се храни 850 људи, а међу њима је и 400 деце до 14 година, од којих половину чине малишани до десет година!

Гладна уста чекају у реду од ране зоре

Секретар Црвеног крста Саша Обрадовић каже да се деци “помаже колико се може, али да за више нема могућности”.

– Од државе добијамо десет намирница за припремање хране. Трошкове припремања оброка и транспорта сноси локална самоуправа. Трудимо се да тој деци обезбедимо повремено и млеко, али и да их обрадујемо за неке празнике. Тако смо за Нову годину и Божић даривали малишанима до десет година и 285 пакетића. То није много, али се у садашњој ситуацији више не може јер смо први у Србији по броју деце која се хране у Народној кухињи – образлаже Обрадовић.

Оброци се деле на четири пункта у Пожаревцу и Костолцу. Гладна уста у реду чекају већ од девет сати.

– У мојој породици нико не ради, а имам двоје деце. Са казана се храним од пре три године када сам остао без посла – каже Сретен Костадиновић.

Војислав Гркуловић тврди да живи од социјалне помоћи и да се храни у народној кухињи, а Јован Матејић додаје да је у још тежој ситуацији јер његова четворочлана породица, са двоје деце, живи у напуклој кући без струје и воде.

Тешко је гладан ићи у школу
У реду за оброк је и десетогодишњи ученик ОШ “Вук Караџић”. Храну узима за себе и два брата од којих један има 11 година, други тек годину дана. – Тешко је живети с једним оброком и ићи у школу. Често сам гладан, али шта да радим када родитељи немају пара – каже он.

Велизар Пауновић се жали да нема од чега да живи јер је пропала фирма “Житостиг” где ради, а Драган Николић додаје да је радио у Предузећу за путеве и Комуналном предузећу на одређено време и да нема од чега да живи и да му се пре десетак дана родило и дете.

Дете од годину и по дана има и самохрана мајка Касандра Вибрановић, која тврди да су више гладни него сити.

Зоран Стојковић радио је у више фирми, али је после њихове пропасти остао на улици са 14-годишним сином.

– Кад је лепо време, сакупљам секундарне сировине, али је и њих све мање. Син хоће да настави школовање за кувара, али како кад немамо пара. Нарочито је тешко кад је недеља или празник јер тада Народна кухиња не ради – жали се Зоран.
Драгиша Миладиновић каже да свакодневно, већ четири године, путује из села Драговац по десет километара по оброк.

– Половину оброка одмах поједем, а другу половину носим кући – прича Драгиша.

Светислав Мирковић, Блиц

Фото: РАС