Пљачкање европске периферије — чланица ЕУ, кандидата и острашћених кандидата за кандидата. Регулатори толеришу валутне клаузуле ради „заштите“ дужника од високих камата и инфлације — све до банкрота!
Дужничко ропство у Србији остаје. Сада видимо да је и после доношења Препорука Народне банке Србије (31. маја) швајцарски валутни калауз остао у рукама банкара. У тренутку када су банке у Србији одузеле 500 станова, а уз Бугаре се самоспаљују и презадужени Срби, Уставни суд Србије купује време банкстерима тиме што сваку могућу колективну тужбу проглашава неуставном.
Да ли су чланови Америчке привредне коморе у Србији благосиљали НБС да препоручи банкама одлагање наплате опљачканог новца док траје мандат овог режима, не би ли се успешно окончала много већа пљачка окупиране територије?
Банке се сада нећкају да прихвате препоруке Регулатора, док препоруке аболирају НБС од кривичног дело нечињења, али и кривичног дела подстицања других на кривично дело (банака на пљачку грађана).
Како дужници да помогну и себи и Србији и НБС?Да ли повлачити уштеђевину из неетичких банака!? Упоредна анализа случаја Србије, Хрватске и Мађарске нам можда може појаснити ствар.
Србија: нарушен државни и монетарни суверенитет
Да ли су због неповољног развоја валутног односа између швајцарског франка и евра настрадали грађани Србије који су кредите узели у динарима?
Звучи нелогично, али је захваљујући међународним шпекулантима и сапетој Народној банци Србије, тачно. Ово је полазна констатација из Саопштења за јавност Народне банке Србије поводом мутно и дугачко насловљене „Препоруке БАН 001/13 од 31.маја 2013. године у вези са стамбеним кредитима индексираним у швајцарским францима и Препоруке БАН 002/13 од 31. маја 2013. године у вези с применом уговорених неодредивих елемената променљиве каматне стопе пре почетка примене закона о заштити корисника финансијских услуга“.
Саопштење и Препоруке су још једно замлаћивање дужника. Њиховом применом се не мењају битна правила сурове игре. Ко не верује, може да их прочита на сајту НБС. Улога Препорука је, што се тиче грађана, да се додатно збуне, разједине, да се отупи дејство Удружења „Ефектива“, да се изгуби драгоцено време проучавајући Празну Кумову Сламу.
Задржаћемо се само на деловима ових докумената који нам могу појаснити позадину, циљ и домет предложених мера.
„Ради решавања проблема грађана, корисника кредита индексираних у швајцарским францима, размотрена су и различита упоредноправна решења на основу којих би се могао побољшати тежак положај једног броја корисника ових кредита. Ова решења се претежно крећу у распону од законских и/или административних мера којима се непосредно задире у облигационоправне односе између даваоца и корисника кредита (нпр. Мађарска) до покушаја самих учесника на финансијском тржишту да без интервенције или подстицаја државе реше ово питање (нпр. почетна фаза решавања питања ових кредита у Хрватској)“ — каже се у Саопштењу.
Дакле, видимо да се ради о решавању, а не о разрешењу проблема грађана, а и да би се положај дужника могао побољшати, али и не мора. Мађарска и Хрватска нису једине тачке распона.
Занимљиво је да није узета у обзир ситуација у Црној Гори, где је остварено 4.000 кредита у „швајцарцима“, иако је званично средство плаћања евро,валута која најчешће служи као мера вредности у валутним клаузулама. Одговор на питање откуда се ту нашао овај нови, пред сами ударни талас кризе уведени, „кредитни производ“ умногоме појашњава догађања и код комшија.
Што кажу Срби „далеко било, не чуло се“, не помиње се ни случај Исланда који је укинуо валутну клаузулу, прогласио је противуставном и противзаконитом, национализовао банке и ухапсио велики број директора банака.
У Хрватској и Мађарској се, раније него у Србији, показало да проблем незаконитог рада банака није једноставан за решавање. Услед вољне или невољне сагласности режима са криминалном банкарском праксом, проблем грађана брзо прераста од финансијског у социјални, а затим и у политички. Правно гледано, судови и поштена интелигенција немају двоумљења око незаконитости њиховог пословања. Откуд предуго толерисање тзв. регулатора (Централне банке) и Уставних судова. Уставни суд Хрватске шеснаест месеци ћути о уставности валутне клаузуле.У чије име?
И Уставни суд Србије има преча посла: да „оцени уставност“ косовске велеиздаје.
Хрватска: колективни фронт против „швајцараца“
У Хрватској су удружења „Франак“ и „Потрошач“ подигла прву колективну тужбу против осам великих банака (10. децембар 2012), и то због валутне клаузуле у швајцарским францима и једностране промене каматних стопа.
Колективна тужба је прихваћенау Првом трговачком суду у Загребу, као последица става да није потребно да целокупно становништво користи неки кредит или услугу да би се штитио колективни интерес потрошача. Прво рочиште одржано је 1. марта 2013. године. На захтев судије, банке морају суду образложити зашто су мењале каматне стопе.
Уз „Потрошач“, који је тражио да се уговори прогласе ништавим, био је присутан професор монетарне политике и међународних финансија Иван Ловриновић. Он је оголио преварантску суштину кредита у францима следећом изјавом:
„Људима који раде у банкарском сектору и који су креирали кредит ушвајцарцима од 2002. било је јасно да је куна фиксирана према течају евра и могли су закључити да је то стабилан банкарски производ с обзиром на политику ХНБ. Но, нудећи кредит у францима, банке то нису могле закључити, нити је ико имао назнаку стабилности кредита у францима јер монетарна политика у односу на франак није била иста.“ („Почео спор због швицараца — судац препоручио нагодбу“, Вечерњи лист, 1. 3.2013)
Судија је питао банке да објасне: који је био правни и пословни разлог због којег су одлучиле увести кредите у францима? Зашто им је требала трећа валута?
Цитирао им је пресуду немачког Врховног суда из 1925. према којој се од начела монетарног номинализма, светог писма модерне правне цивилизације, може одустати само у изузетним случајевима. Такође је упозорио да поверилац који инсистира на испуњавању уговора у битно промењеним околностима не поступа у доброј вери.
Очигледно је да банкари нису ни тежили стабилном кредитном производу. У том случају зарада би се сводила само на камату и разне накнаде.Код кредита у францима остварује се истовремено и екстра зарада на основу течајних разлика.
Ето одговора откудовакви кредитии у Црној Гори.
Банкари су знали да је могуће избећи ризик промене валутних курсева хеџирањем. Хеџинг је механизам, инвестиција која служи да смањи или укине ризик који се односи на неку другу инвестицију. Банке се морају хеџирати, платити неколико процената премије на течајни ризик јер је то њихов посао. Цена хеџирања се не мора пренети на веће камате.
Уместо тога, банке су плански, сав ризик промене течаја превалиле на грађане и предузећа путем приступних уговора по принципу узми или остави. Циљано су се одлучиле на монополску и непоштену екстра зараду.
Пре описаног рочишта, поменути професор и колега му Драго Јаковчевић, који су радили анализу за Удружење „Франак“ саопштили суГласу Славоније (30. новембар 2012) да су кредити у францима „измишљен“ производ (франке нико није ни имао, ни дао, ни видео) помоћу кога су се банке значајно обогатиле, а дужници доведени у врло неповољан положај. Ниска камата кредита у швајцарцима искоришћена је као средство обмане клијената.
„Реч је о подстицању на закључивање уговора о кредиту уз једнострано или недовољно информисање о могућим негативним последицама, на темељу чега би корисници кредита требали покренути приватне тужбе и тражити раскиде уговора уз обештећење.“
Чега се плаши гувернерка Народне банке Србије?
Следећи закључак из Хрватске објашњава зашто гувернерка Народне банке Србије зазире од суда:
„У свету се 2007. и 2008. могло очекивати да ће доћи до интервалутних поремећаја, и да ће шпекуланти тражити сигурније уточиште у некој од светских валута. У банкама раде стручњаци који су образовани да предвиде такве трендове, а клијенти нису. ХНБ није ни издалека упозорио на могуће проблеме, а у ствари је требало онемогућити кредитирање уз валутну клаузулу која се односи на франак. ХНБ се понашао једнострано, штитећи само оне који су се задуживали уз примену валутне клаузуле везане за евро.“ („Обманути грађани могу тужити банке и тражити раскид кредита“,Глас Славоније, 30. 11. 2012.)
Професор Љубо Јурчић је био још непосреднији на првој великој дискусији Удружења „Франак“: „Ово је типичан случај асиметричне информације где банке знају све а узиматељи кредита ништа, али зато постоје регулатори. Но, банке су се избориле за државу која им овакво понашање допушта. Обвеза је државе дарегулаторима штити грађане.“ (Пословни дневник, 7. 2. 2013.)
Јурчић тврди да је у случају кредита у францимаХНБ био дерегулаторно тело, а да је девизна клаузула атак на државни суверенитет. Политичари нису реаговали. Јурчић проблем види у томе „што смо преписали прописе и директиве, усклађујемо се са директивама, а нисмо се упитали јесмо ли се ускладили са самима собом, а у томе нас нико не спречава!“
Јурчић наставља, да „када треба решавати привредну ситуацију, немамо (националним законом прописан) новац, одрекли смо га се валутном клаузулом, којом смо издали и део националног суверенитета, не тражећи за то сагласност народа Републике Хрватске. Евро је европски новац, а ми не учествујемо толико у привредним токовима у Европи, колико имамо евра које морамо вратити. Немамо механизам који би довео привреду у равнотежу, а имали би смо га да је куна новац. Овако се само играмо државе.“
Потпуно исти проблем имамо и у Србији, само се о њему не пише на овако отворен начин као у Хрватској. Помиње се под псеудонимом „проблем динаризације привреде“.
Да ли у овоме видимо модел како треба покорити све централне/народне банке света да постану војска ММФ-а за очување капацитета враћања иностраног дуга? То ћемо видети, надаље испитујући регионални механизам преваре у швајцарцима.
(Крај у следећем наставку)
Часлав КУЗМАНОВИЋ | 30.06.2013
Фонд Стратешке Културе
