ФАКУЛТЕТСКА диплома није обавезна, средњошколска је пожељна. Претходно радно искуство не игра важну улогу, довољно је знање само српског језика, рачунари се не користе па се познавање рада на истима неће проверавати. Важно је само разликовати зелене и црвене тастере, имати партијску књижицу, пажљиво слушати надређене и спроводити њихова наређења.

Овако би могао да гласи оглас за посао политичара када би једна од око 8.000 фотеља у Србији, у којима они седе, изненада била упражњена. Толико људи се заправо, од око 1,2 милиона чланова странака, заиста бави политиком. Они су у локалним скупштинама, општинским већима, на позицијама градоначелника, изгласавају законе у републичком парламенту, воде расправу у покрајинском и са челних позиција у Влади креирају правац којим земља иде.

Иако у својим рукама држе судбину седам милиона грађана, озбиљнијег филтера приликом расподеле тако важних функције готово да нема. Поготово на локалном нивоу. Једини критеријум је заправо позиција коју имају у општинском одбору.

Отуда се у клупама могу срести “ве-ка” мајстори, људи са основном школом, па и они који користе три падежа. Чак и у Народној скупштини, где већина посланика има факултетску диплому, током ове године 40 парламентараца се ниједном није обратило грађанима. Седели, слушали, климали главом и подигли плату.

Управо такве слике отварају питање да ли је страначко кадрирање један од разлога што је Србија у ћорсокаку. Да ли би нам било боље када би више школованих и обучених политичара преузело “диригентску палицу”?

У СКУПШТИНИ ОСАМ ПОЛИТИКОЛОГА ИНТЕРЕСЕ грађана у Народној скупштини, у овом сазиву, брани свега осам дипломираних политичара. Више од петине места у законодавном дому заузели су правници – 54, док диплому Економског факултета имају 42 посланика. Следе професори са 30 места у парламенту, затим инжењери којих је 29, а у расправама учествује и 15 универзитетских професора. У Великој сали седе и 11 лекара, 10 пензионера и три студенткиње.

Професор Владимир Гоати каже за “Новости” да није толики проблем у образовном нивоу политичара, већ у томе што су странке преузеле државу и успоставиле “партитодеспотију”:

– У Норвешкој је рецимо педесетих и шездестих година већина министара имала само средњу школу, али су имали високопрофесионални апарат који је заправо усмеравао земљу. Међутим, код нас се кључне одлуке доносе у партијама. То је последица држања парламента у запећку кроз бланко оставке које су тек пре две године укинуте. Такође, такав систем је и последица депрофесионализације државне управе и увођења морално-политичке подобности.

Гоати, такође, сматра да је 8.000 људи на политичким функцијама превише за Србију и да би било пожељно смањити тај апарат и функционалне расходе:

– Реч је, поготово на локалу, о непродуктивном паразитском занимању. Све одлуке иовако доносе страначки лидери, тако да би смањење донело уштеде, а не би угрозило функционисање система.

Зоран Стојиљковић, професор на Факултету политичких наука, међутим сматра да смањење не би превише поправило систем и додаје да је боље решење да се политичари натерају да раде свој посао.

У ФОТЕЉАМА 26.000 ФУНКЦИОНЕРА ПРЕМА проценама Агенције за борбу против корупције, у Србији тренутно постоји око 26.000 функционера. Ту спадају сви они који су изабрани, постављени и именовани у органе републике, покрајине, општина и градова, али и у јавним предузећима, привредним друштвима и другим установама чији је оснивач држава. Имајући у виду да се већина фотеља дели по партијској линији, јасно је да од “књижице” не живи само 8.000 политичара.

– На локалном нивоу одборници примају смешне надокнаде, а неки чак и немају апанажу. Али, проблем је тај што не постоји политичка одговорност и нема довољне транспарентности. Бира их партијска олигархија, једино њима полажу рачуне и све зависи од тога колико су верни. Зато се и дешава да у скупштине улазе људи без икакве професионалне биографије – објашњава Стојиљковић.

Он додаје и да не морају сви да имају добро политичко знање да би добро радили тај посао:

– Имате бројне случајеве где су људи одлични економисти и инжењери и њихово знање се и те како може искористити. Сваком се може пронаћи нека улога.

Иначе, осим на Факултету политичких науке где годишње диплому политиколога добије мање од 100 људи, организују се и бројни семинари и летње школе за политичаре. Често и партије праве интерне тренинге.

Већ 17 година у Србији предавања и обуку организује и фондација “Фридрих Еберт”. Како нам је рекла координаторка ове организације Ана Манојловић, до сада је кроз њиховое видове едукације прошло око 8.500 људи, односно око 500 годишње.

– Фондација је за образовање политичара развила неколико различитих програма – истиче Манојловићева. – Полазници ових школа, семинара и курсева су људи који су активни на политичкој сцени и припадници социјалдемократски оријентисаних партија. Покушавамо да обухватимо све нивое знања, па тако имамо основне и едукативне курсеве. Форме су различите. Постоје једнодневни курсеви, вечерња предавања, викенд-семинари, али и двосеместралне студије.

Новости