Александар Зиновјев (1922–2006), знаменити савремени руски философ, социолог и политиколог, борио се у Великом отаџбинском рату (1941-45) као пилот у редовима Црвене армије и први пут борбено деловао у марту 1945. године. Учествовао је у борбама у Пољској и Немачкој, а 1946. године су га демобилисали. Тада је из родног Пахтина са мајком и млађим братом прешао у Москву.

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Средином прошлог века Александар Зиновјев је био један од хорифеја препорода руске философске мисли у идеолошком и интелектуалном мртвилу ондашње Совјетије. Светску славу стекао је после објављивања књиге „Зјапеће висине“ (1976), а после две године (1978), понајвише због ове књиге, Зиновјев је протеран из СССР-а и одузето му је совјетско држављанство. У Русију се вратио 1999. године, између осталог, подстакнут бомбардовањем Србије и Црне Горе (СР Југославије).

Зиновјев је посебно писао о агресији НАТО ПАКЛА на СРЈ 1999. године, која је по њему била у основи „рат против Европе“, али и својеврсна опомена Русији, Кини и осталим земљама слободног света. Управо због тога Зиновјев је био међу првим руским интелектуалцима који су поздравили смену алкохоличара Јељцина и долазак трезвеног Владимира Путина на власт. Према њему то је био један позитиван преокрет у савременој историји Русије, односно покушај „стабилизације Русије“ у потпуно измењеним друштвеним и међународним околностима.

Ево шта је Александар Зиновјев о тим околностима писао:

„За време Хладног рата демократија је била оружје у борби против комунистичког тоталитаризма. Данас ми схватамо да је епоха Хладног рата била тренутак кулминације у историји Запада. У то време Запад је имао све: раст благостања који је био без преседана, истинску слободу, невероватан социјални прогрес, огромна научна и технолошка открића. Али, у исто време, Запад се неприметно мењао. Стидљива интеграција развијених, започета у то време, била је у суштини претеча интернационализације економије и глобализације власти, чији смо сведоци данас. Интеграција може да послужи расту општег благостања и да има позитивне последице ако, на пример, она задовољава легитимне тежње братских народа за уједињењем. Ипак, та интеграција о којој се говори била је од почетка смишљена као вертикална структура, строго контролисана од националне власти. Без успешно изведене руске контрареволуције против Совјета Запад није могао да крене ка глобализацији. (…) За демократију је потребан плурализам, а плурализам предвиђа постојање најмање две мање-више равноправне силе, које се између себе боре и међусобно утичу једна на другу. За време Хладног рата била је светска демократија, глобални плурализам, унутар којег су постојала два супротстављена система: капиталистички и комунистички. Као и нејасна, али ипак структура оних држава које се нису могле сврстати у прве две групе. Совјетски тоталитаризам је био пријемчив за критике које су долазиле са Запада. Са своје стране, Запад се налазио под утицајем СССР, посебно преко сопствених комунистичких партија. Данас живимо у свету где влада једна једина сила, једна идеологија и једна проглобалистичка партија. Све то узето заједно, почело је да се формира још у време Хладног рата, кад су се постепено у најразличитијим облицима појавиле суперструктуре: комерцијалне, банкарске, политичке и информационе организације. Без обзира на разне сфере делатности, ове снаге је обједињавала њихова транс-национална суштина. Падом комунизма оне су почеле да управљају светом. На такав начин западне земље су се нашле у надређеном положају, али, заједно с тим, оне се налазе у подређеном положају, јер постепено губе свој суверенитет у корист тога што ја зовем над-друштвом. Планетарно над-друштво чине комерцијалне и некомерцијалне организације, чији утицај излази далеко из оквира појединачних држава. Као и друге земље, западне државе потчињене су контроли ових над-националних структура. И то зато што је суверенитет држава такође био неотуђиви део плурализма, а то значи и демократије у планетарном оквиру. Садашња владајућа над-власт гуши суверене државе. Европске интеграције, које се отварају пред нашим очима, такође воде нестајању плурализма унутар тог новог конгломерата у корист над-националне власти.“[1]

Због оваквих ставова и мишљења Зиновјева су посебно оштро критиковали „руски либерали“, љубитељи и следбеници западних „вредности“, приказујући га у својим медијима као „теоретичара завере“. Када су философа у једној полемици упитали да ли има неки конкретан доказ да је Запад на челу завере против Русије, одговорио им је лаконски: