Како сазнаје “Дневник”, Лига за заштиту приватне својине и људских права поднела је Уставном суду иницијативу за оцену уставности неколико одредаба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, које дефинишу изузетке од натуралне реституције имовине национализоване после Другог светског рата, а коју потражују садашњи наследници бивших власника.
Председница тог удружења Драгана Миловановић каже за „Дневник“ да, иако је законом прописано примарно натурално враћање, због ограничења неће бити враћено више од 80 одсто имовине која се може вратити у натуралном облику. Наиме, наследници сматрају да се део национализованих непокретности које постоје, неоправдано нашао у категорији предвиђеној за враћање у другом облику – обештећење кроз државне обвезнице.
Такође, проблем је, оцењује Драгана Миловановић, што се у враћање имовине кренуло на крају 12 година дугог процеса приватизације друштвеног капитала, који је 1945. године у тадашњој Југославији под режимом Јосипа Броза Тита, утемељен највећим делом на национализованој имовини.
Законом о реституцији, од враћања у натуралном облику изузете су непокретности које су по Уставу и закону искључиво у јавној својини, службене зграде и простори који служе за функционисање органа различитих нивоа власти, надлежности, управа и јавних служби. Изузете су од натуралног враћања и непокретности које су неодвојиви део претежне делатности јавних предузећа, објекти намењени за репрезентативне потребе Народне скупштине, председника државе и Владе, затим непокретности у власништву државе намењене за смештај страних дипломатско-конзуларних представништава те њихових представника, као и војних и трговинских представништава. Изузет је и дворски комплекс на Дедињу, чији се статус уређује посебним законом, и друга непокретна културна добра од изузетног значаја у државној својини.
У натуралном облику не може бити враћена ни непокретна имовина која је продата у поступку приватизације у складу са Законом о приватизацији, или у поступку стечаја над предузећима у већинској друштвеној, односно државној својини, као и непокретности које представљају имовину стечајних дужника истог својинског статуса који су продати као правна лица у току стечаја…
– Сматрамо да су та ограничења у 90 одсто случајева неоправдана и противуставна. На пример, не може да се врати кућа коју држава издаје некој амбасади или страном трговинском представништву, а као разлог тог изузетака наводе да не могу да кваре међународне уговоре. То је апсурд и није тачно јер стране амбасаде, а поготово страна трговинска представништва и предузећа, као што изнајмљују простор од државе, изнајмљују и од физичких лица.
Такође, проблем је што је током поступка приватизације велика количина пословног простора незаконито пренета на трећа лица и то мора да се рашчисти, да би та имовина била предмет враћања – каже Драгана Миловановић. – Правилан пут је да имовина која је била одузета прво буде враћена бившим власницима, односно наследницима. Будући да више од 70 одсто те имовине, у ствари, данас више нема наследника, она може остати локалној управи, држави, или, ако је реч о непокретностима неких фабрика, да се то на крају пребаци, рецимо, фирми, па онда кад је држава продаје да добије пуну тржишну вредност.
Пажњу шире јавности заокупља чињеница да Закон о реституцији обухвата имовину одузету после 1945. године, по више од 40 тадашњих закона, па и по законима о одузимању ратне добити стечене за време непријатељске окупације, о сузбијању недопуштене трговине, шпекулације и привредне саботаже…
Драгана Миловановић наводи да ти закони који су постојали у послератном периоду, „звуче врло јасно, тако да треба видети сваки појединачни случај и ако се докаже да је неко неким стекао неку имовину кривичним делом па је зато одузета – ту нема шта да се враћа“.
– Морам да укажем на то да су и људи који су имовину стицали на законит начин завршавали у поступцима по тим законима, али да би им била одузета, они су етикетирани. Постојали су чак и случајеви где нису ни кривично гоњени, а имовина је одузета на основу неке проглашене кривице. Пошто је то било тешко насиље, заиста је потребно за сваки појединачни случај утврдити све чињенице – каже Драгана Миловановић.
Дневник
