Према сазнањима Хуманитарног удружења добровољних давалаца крви из Новог Сада, Србија годишње потроши 30 милиона евра за увоз лекова произведених од крвне плазме, док на другој страни више од 90 одсто крвне плазме од домаћих давалаца буде уништено.

– Уместо да за тај новац направимо Национални центар за фракционисање крвне плазме, ми га дајемо за увоз лекова прављених од плазме за чији квалитет не постоји стопостотна гаранција да је исправна – каже председник удружења Стеван Пожега.

Како то раде у свету

Светски тренд је да се лекови производе из плазме локалних давалаца зато што национални препарати имају предност због подударности антитела која се налазе у домаћој популацији.

Златибор Лончар, министар здравља који је и у новој влади задржао ресор, још за претходног мандата је обећао да ће изградња новог Националног центра за фрагментацију бити приоритет, али се од обећања није одмакло.

– Сада када је изабран поново, опет ћемо му се обратити и подсетити на обећање. Нажалост, наш Национални центар се од 2002. године уништава. Они тврде да обрађују пет одсто, али се поставља питање шта је са преосталих 95 одсто крвне плазме? Она се уништава јер не постоје савремена складишта која ту количину могу ускладиштити под строго одређеним условима – тврди Пожега.

Он тврди да се све то ради у корист увозничког лобија, односно да се Национални центар за фракционисање крвне плазме систематски уништава због увоза трајних лекова произведених из непознате крвне плазме.

– Центар за фракционисање крви не даје 100 одсто гаранције да су ти лекови исправни, па нека направе нов центар. Замислите у Индији, одакле се такође набавља крвна плазма, које су тамо контроле и ко су даваоци. Не тврдим да је тачно, али немате гаранцију да међу њима нема наркомана или заражених сидом.

Тада су “Вестима” у Институту за трансфузију крви рекли да је у Србији према важећој законској регулативи забрањен увоз и извоз хумане плазме, а да се увозни лекови који се добијају из ње контролишу у Агенцији за лекове и медицинска средства Србије.

У новосадском удружењу добровољних давалаца крви, међутим, кажу да закон дозвољава ресорном министру да одобри увоз крвне плазме и медикамената добијених из ње у оним случајевима када национални ресурси нису у стању сами да обезбеде потребе.

Грађани су збуњени. На једној страни стално слушају апеле надлежних да дају крв, док на другој добијају податке да се необрађена крвна плазма баца.

Стране даваоце терају да лажу

Посебан проблем на који указују добровољни даваоци јесте препорука Републичке стручне комисије за трансфузиологију да се страним држављанима не дозвољава да дају крв. Иако то важећи закон не предвиђа и ради се само о препоруци, 28. јуна у Ивањици, приликом акције добровољног давања крви, гостима из Републике Српске је предложено да дају лажну адресу ако желе да дају драгоцену течност.
– Замислите ако се деси нека саобраћајна несрећа, ни његови пријатељи ни родбина не могу да дају крв. Могу да је приме, али не и да је дају, што је апсурдно – констатује Пожега.

У Институту за трансфузију крви Србије прошле године су нам потврдили да капацитет центра не омогућава да се преради сва количина плазме прикупљене у Србији. Према тадашњим подацима, од укупне количине прикупљене хумане плазме, у зависности од потреба клиника, на годишњем нивоу се прерадом произведе у стабилне лекове из крви око 20 до 30 одсто. Остали смо, међутим, без одговора колики је део који се не обради и да ли је тачно се баца.

Бесмислени одговори

Сумњу да ту нису чиста посла унело је и то што је до конкретних одговора из званичних институција тешко доћи. Чак се и укључио и повереник за информације од јавног значаја, али одговор који је на његову интервенцију стигао ништа не говори.
– То вам је као када ја вас питам хоће ли бити кише, а ви ми одговорите да сте набрали шљиве. То је гомила бирократских одговора без садржине – констатује Пожега.
У одговору из Министарства здравља је тада писало да је нови закон о трансфузиолошкој делатности у припреми, а да “изградња Националног центра за фракционисање плазме захтева реорганизацију трансфузиолошке службе”.

Институту важнија столарија

Више од пет година Министарство здравља не налази средства нити одговара на захтеве за реконструкцију Одељења за фракционисање крвне плазме које се налази при Институту за трансфузију крви. Због опреме старе 30 година, ова једина референтна институција у држави не може да преради довољну количину плазме неопходне за лекове, па је држава приморана да их увози.

Уместо да држава уложи у нову опрему, средства су у протеклом периоду издвојена за замену столарије и замену облога за подове и зидове применом одговарајућих материјала који се користе за израду такозваних белих соба!

Ј. Арсеновић – Вести