Ми нисмо могли да не реагујемо. Нацистичка идеологија, заједно са милитаризацијом, представља инструмент за Трећи светски рат. Запад нам је сада организовао Минхен-2. Али после Минхена увек долази Нирнберг
Наталија Алексејевна Нарочницка, руска политичарка, историчарка и политиколог, говорила је у емисији „Вече са Владимиром Соловјовом” о тренутној ситуацији у Украјини и односима Русије и Запада.
Она истиче да распарчавање Словена траје већ дуго, и да је то Запад себи поставио као главни циљ – да потчини поствизантијски простор, у коме су руски народ и Русија увек били главни играчи.
Речи Наталије Нарочницке и сјајну анализу историјског тока који је довео до специјалне операције у Украјини преносимо у целости.
Отац британске историографије Арнолд Џозеф Тојнби, који је тридесет година провео служећи на Краљевском институту за међународне послове у Лондону, био је типичан Британац, агностик, па је и он признао да хроника вековне борбе сугерише да је Запад увек ударао на границе Русије, док се она трудила да их задржи, с променљивим успехом.
Ових дана сам много пута говорила публици широм Европе. Осећала сам се као да улазим у серпентаријум. Ипак, свима сам им рекла: „Притисли сте нас до крајњих граница, као опругу. А она у једном тренутку мора да се опусти. Други избор нам нисте оставили”.
Наша зона безбедности се последњих деценија смањивала. А истовремено, са сваким новим губитком, ми смо своје незадовољство и страхове изражавали мирно, док су нас оптуживали за агресивност. Тачније, били смо принуђени да плаћамо за своје губитке. Ако ипак морамо да платимо, зар није боље да плаћамо за добитке, него за губитке. Рекла сам им директно, и увек истицала да нисам државни функционер, већ стручњак за међународне односе.
У говору Владимира Владимировича Путина пронашла сам много сличности са оним што сам написала у књизи Русија и Руси у светској историји, која је постала популарна не само међу стручњацима, већ и међу широм публиком. Тамо пише, црно на бело: „Лењинистички принципи национално-територијалне поделе раније јединствене државе никада нису стварно спроведени, пошто са њима ниједна вишенационална држава не може да преживи ни пет година а да се не распадне.”
Када је дошло до распада Совјетског Савеза, за мене је то представљало распарчавање историјске руске државе. Тада нам је из неког разлога понуђено да платимо за „тоталитаризам”, а да заузврат дамо 300 година руске историје.
И ти исти либерали који се данас кају пред Западом и кажу да су против рата, траже да не повезују њих са нашом владом и овим „бесним варварским руским народом”. А тада су аплаудирали том процесу. Како да се не присетимо Пушкинових речи, који је међу првима разумео суштину либерала: „Просветлио си свој ум просветитељством, видео си лице истине. И нежно си волео туђинске народе, а свој мудро мрзео”.
Иначе, у својим сам чланцима предвиђала све што ће се догодити. Сећам се да сам једном са ТВ екрана зачула нечији злобни глас, који је ликујући рекао: „Више нико неће рећи да се једна шестина Земље зове Русија”. Наврле су ми сузе на очи.
Украјина је класичан пример да су границе које су повукли бољшевици створиле државу која може постојати само ако је неутрална. Пошто је чине делови територија и народи потпуно различитих геополитичких, идеолошких, светоназорских, културних и језичких тенденција. Они једноставно не могу бити заједно осим ако нису неутрални.
Украјина је могла да „музе две краве” и да напредује. Чували бисмо је да се не окрене другој страни, а то би исто радио и Запад. Али таква Украјина Западу није била потребна. Као што није била потребна ни овим нацистима, који су прикупљали снагу још од почетка Првог светског рата.
Унијате из Галиције су једине у то време звали Украјинцима, док су остали себе сматрали Малорусима. Мала Русија и Велика Русија су по етимологији слични терминима Мала Грчка и Велика Грчка. Мала ту означава централну, земљу порекла, док Велика означава раст и ширење.
Иначе, прадеда Олега Тјанибоха (украјинског политичара и националисте), Лонгин Цегелски, био је на Версајском процесу и за длаку је избегао погубљење због шпијунирања симпатизера Русије у Закарпатју и Галицији. И они су се нашли на мети страшних репресија. Прочитајте Талерхофов алманах. Петро Харди, који је на Западу постао Питер С. Харди, написао је рад на ту тему.
Украјинци морају да схвате, ма колико то сада било болно (наравно, ово би у било ком случају била национална траума), ко их је довео у садашњу позицију. Ко је одговоран за тренутну конфронтацију? Те исте снаге су спонзорисале интензивирање конфронтације у Донбасу. И тада је почело гранатирање, упоредиво по снази са борбама за аеродром у Доњецку.
Ми нисмо могли да не реагујемо. Нацистичка идеологија, заједно са милитаризацијом, представља инструмент за нови, Трећи светски рат. Запад нам је сада организовао Минхен 2. Тачније, одлучили су да сву мржњу упере против нас, како би удовољили амбицијама мрзитеља Русије. Али после Минхена, као што знамо, увек долази Нирнберг. Русија, која је покренула ову операцију, има за циљ да денацификује и демилитаризује Украјину. Тачније, она ће ослободити Украјину од судбине да постане „фитиљ” новог Трећег светског глобалног рата. А судбина фитиља је, као што знамо, да се претвори у прах.
Нажалост, офанзива је била изнуђен корак. Неки сматрају да је закаснео корак, али ја се с тим не слажем. То је за Русију неопходан корак. Као и 1941. године, и данашња Русија одолева налету, док се цео свет налази под ногама Сједињених Држава и Велике Британије, која сада опет стреми да постане велика сила. Лидер Русије је подигао рукавицу која нам је бачена као изазов, и каже „Боље гроб него роб”. И опет је Европа у хистерији, зато што показујемо да је наша национално-државна воља јача од здружене национално-државне воље целог Запада.
Међу онима који протестују због оваквог развоја ситуације има и оних који су патриотски оријентисани, а који не схватају да постају сарадници прозападног протестног покрета. Преварене будале. Они цвиле и говоре: „Ово је требало раније да буде урађено”. Али да би ово било урађено, морала је армија да постане снажна као и сада.
И заиста дубок наклон министру одбране Шојгуу, и нашем врховном команданту за то. Било је неопходно да Црним морем заплове нови бродови. Морало је да буде направљено ново оружје ког се Запад уплашио. Неопходно је било да се не само направи, тестира, већ и произведе и упути на дежурство. Направити само прототип није довољно.
Морали смо да скупимо снагу како се нико не би усудио да крене на нас. И скупили смо снагу… Спречили смо да свет потпуно потпадне под диктатуру Вашингтона, која, према њиховој теорији искључивости, проистиче из калвинистичког уверења у предестинацију, како би могли да управљају „злим народима” и „дивљацима”, како је рекао сенатор Бевериџ. И то није речено током мрачног дванаестог века, већ крајем деветнаестог. Срамота.
Дуго сам изучавала Англосаксонце. Они су засебна раса, са својим менталитетом. Ту има и калвинизма, и пуританске идеологије. Они су страшни расисти, и гаје дубок презир према остатку света, чак и више од Немаца, који су починили монструозне грехове. Јер, ипак су први концентрациони логори били британски, где су смештали Буре у Јужној Африци.
