Пресуда коју је донело Жалбено веће МТБЈ у процесу хрватском генералу Анти Готовини, има специфичан карактер чак и за овај крајње тенденциозан и ангажован орган. Хашки трибунал је први пут променио тако жестоку пресуду, која је у априлу 2012. године, изречена Анти Готовини и Младену Маркачу. Карактеристично је и то, да је пре годину и по, судско веће посебно истакло да се код операције “Олуја” против РСК, радило о “удруженом злочиначком подухвату”, у коме су узели учешће како поменути генерали, тако и тадашње високо војно-политичко руководство Републике Хрватске, на челу са, сад већ покојним, председником Фрањом Туђманом. Упркос томе, Жалбено веће које је разматрало исту материју, донело је апсолутно супротну пресуду.1
До сада су као две најтендециозније пресуде Хашког трибунала, словиле пресуде у случају два значајна предмета – босанца Насера Орића и косовског Албанца Рамуша Харадинија. Ипак, пресуда за “Хрватски досије” – изгледа више него скандалозно!
Основни разлог за оправдање хрватских генерала лежи у лошој економско-политичкој ситуацији у којој се данас нашла ЕУ. Ако ослобађајућа пресуда за Орића и Харадинаја у суштини представља реализацију америчког сценарија, то иза предмета “Готовина и други” стоји превасходно европски потпис.
Пре годину и по, ЕУ је у Србији имала поузданог партнера у виду владајуће коалиције и личности Председника Бориса Тадића. А главни циљ узајамних односа Брисела са Београдом, представљала је координација за почетак преговора Београда са Приштином. У таквим условима, оштра пресуда хрватским генералима требало је да представља онај сир, који је требало да привуче српско руководство у косовску мишоловку. Тада нису случајно управо пресуду Хашког трибунала Готовини и Маркачу, средства јавног информисања у Србији (лојална власти), активно користила за тезу о “могућности договора” са Западом.
Међутим, крај 2012. године, прилично је другачији од пролећа 2011. године. ЕУ се суочила са озбиљним финансијским проблемима, који – што је у ствари и најважније – подривају политички интегритет и перпективе организације. Ради се не само и не толико о спасавању “проблематичних” земаља, колико и о самој идеји европских интеграција. Одатле следи да ЕУ треба да нагласи своју перспективност и отвореност према Источној Европи и посебно Балкану. Оправдање хрватских генерала представља јасан сигнал Хрватима, босансим муслиманима и Албанцима: “Почнимо причу о узајамним односима са “чистим листом!” тим пре што Брисел нема основа да се свађа са Загребом: може се упропастити свечаност следећег акта ширења Уније, планираног за јули 2013. године.
Па и сигнал који је послат Србима, такође је разумљив. Када нисте гласали за кандидата који је задовољавао Запад – сами сте криви за последице. На списку приоритета ЕУ, ваши интереси се налазе на дну, ако се уопште тамо и налазе. И због тога речи Председника Србије Томислава Николића, о томе да пресуда Хашког суда у предмету Готовина и остали, “неће допринети стабилизацији ситуације у региону” – највероватније неће привлачити пажњуХага, Брисела и Вашингтона.2 Ако је пре годину и по Запад и могао нешто да жртвује Хрватима ради Срба – сада је та жртва враћена назад. Као што је познато, у шаху није дозвољено враћање потеза. Међутим, на геополитичкој шаховској табли, такви потези нису ретки. Немачки часопис Frankfurter Allgemeine Zeitung је у овом контексту искористио веома згодан израз – “полит-право” (Politjustiz).3 И да ли српски грађани треба уопште да жале за још једном изгубљеном илузијом. Национално-државни интереси и прорачуни, морају бити конкретни а не илузорни.
Но, српске власти су и даље спремне за наставак преговора о Космету. И уколико приликом следећег сусрета српског премијера Ивице Дачића и шефа “Владе Косова” Хашима Тачија, који предстоје почетком децембра, још увек буду разматране само техничке теме, као што је изградња аутопута Приштина – Ниш – то ће Београд већ почетком 2013. године морати донети неке веома тешке одлуке.
Према водећој приштинској газети на албанском језику «Коха диторе», која се позива на изворе из Брисела, после Нове године од Београда ће се тражити уступци по “осетљивим питањима”.4
Каква ће то “осетљива питања” бити подигнута у Бриселу и у каквом виду, засад се може само претпостављати. Међутим, досадашњи тренд у политици Запада у односу према Србији, не дозвољава нам да рачунамо на било каква позитивна померања. Тим пре што ће предстојећи преговори Београда и Приштине, пре свега бити вођени на фону не само ослабађајућих пресуда Готовини и Маркачу, него највероватније и Рамушу Харадинају. Да ли ће и након тога власти у Србији, истовремено жалећи због одлуке “која неће допринети стабилизацији ситуације”, наставити дијалог по условима Брисела?
1 http://www.icty.org/sid/11145
2 ИНТЕРФАКС1954 161112 MSK 16.11.2012 19:55
3 Frankfurter Allgemeine Zeitung, 17.11.2012
4 Koha Ditore, 17.11.2012
Фонд Стратешке Културе
илустрација: Зоран Спасојевић
