НАТО је систематски и немилосрдно уништавао Србију

Током дугогодишњег рада у Београду спријатељио сам се са изузетном породицом Зорана Младеновића. Има дивну супругу Снежану, кћерку Јовану и сина Вука. Током натовског бомбардовања Србије и Црне Горе, Зоран је помагао снимачким екипама руске телевизије.

Заједно са дописницима и сниматељима био је у „врућим тачкама“ и видео све, што се тада дешавало у Београду и по целој земљи. Као и милиони Срба, преживео је доста трагичних и језивих тренутака. У мом дневнику остале су забележена његова сећања.

– Када је 24. марта 1999. године почело бомбардовање нашег главног града, прва бомба је пала поред зграде, у коју сам стално ишао на тренинг. Људи су истрчали из зграде са повицима: „НАТО бомбардује Београд“. Али ми се нисмо уплашили и наставили смо тренинг. Највише ракета и бомби пало је на Стражевицу. Овде су се налазиле јединице наше војске. Биле су смештене испод земље, зато је НАТО непрекидно, током целог дана и ноћи бомбардовао овај део града. Нису успели да се пробију до тунела.

Супруга ми је била тада у другом стању, страховао сам за њу. Одвезао сам је колима код рођака у село. Али натовска авијација је и тамо бомбардовала. Био сам принуђен да Снежану пошаљем у Будимпешту. Није хтела да иде из Београда, али сам је ипак убедио. Заједно са женом је отпутовала и 8-годишња кћерка.

По повратку у Београд почео сам да радим са дописницима из Русије. То су бити репортери телевизије – Првог канала, НТВ, РТР – возио сам их по целој земљи. Више пута смо били на Косову, у Црној Гори, обишли смо целу Србију. Тако да сам својим очима видео шта су натовци учинили са мојом земљом. Након завршетка бомбардовања вратили су се жена и кћерка, и неколико месеци касније добио сам сина, Вука.

Живот и здравље смо сачували. Изгубио сам плац, 25 ари, који сам купио на црногорском приморју Јадрана. Управо на те крајеве, Луштицу у Црној Гори, бачене су бомбе са осиромашеним уранијумом. Сада је тамо загађено земљиште и сва вода, то је опасно по живот. Авијација НАТО је неколико пута бомбардовала тај крај, и све је тамо прекривено прашком осиромашеног уранијума. Има га тамо на неколико генерација. Уплашили смо се за здравље деце и отуђили плац.

Знам неколико комшија, који нису успели да продају ту загађену земљу, који су након 1999. године оболели. Мој комшија, Србин, избеглица из Хрватске, још 1995. године, када је заједно са 300 хиљада других напаћених Срба је протеран из Хрватске, све су му одузели. 2000-те године његов синчић је оболео од леукемије. Лекари нису успели да га спасу. Дете је умрло. Неки људи су страдали, јер су у куће довлачили делове ракета. Ракета са уранијумом. Накнадно су сазнали шта је то у ствари. Било је касно. Болест и смрт. Има настрадалих и међу војском, која је вршила деконтаминацију терена. Неких нема међи живима.

На моје питање, зашто је авијација НАТО тако немилосрдно бомбардовала јадранску обалу Црне Горе, да ли тамо било војних објеката, који су могли бити за њих циљ, Зоран је одговорио веома једноставно, али тиме одговор није посатао мање језив.

– Тамо је била шума, планине, море и мала и веома чиста плажа. Ништа више. Два авиона А-2 једноставно су бацили сав терет – авионске бомбе, касетне бомбе на овај простор. Није јасно због чега, можда су проценили да је опасно даље летети и ослободили су се терета и вратили на своје носаче авиона.

Константин Качалин,