НАТО радионица – Србија

Александар Вучић је гостовао по ко зна који пут на телевизији „Хепи“ уживо у емисији „Ћирилица“[i] према типичном Кембеловском сценарију психолошко-пропагандног деловања. Пролазећи „мученик“ кроз „баражну ватру“ питања и коментара испаљиваних од стране силовитих евроатлантских пропагатора – Јелене Милић и Зорана Пановића, између осталог је саопштио да се не стиди споразума са Алијансом који је недавно ратификовала Скупштина, те да у њему нема ништа лоше, и посебно нагласио – не зна чему би водио референдум о приступању Србије НАТО, будући да је Србија војно неутрална држава.

Јасно да јасније не може бити. И заиста, њему је сасвим јасно шта је изговорио, то јест, какву је и колику лаж и истовремено бешчашће, просуо на малом простору, али свестан да је то урадио врло вешто и ефектно. И, наравно, подешено таман за неколико милиона бирача који у наредних неколико година неће разумети о каквој се заправо тешкој превари ради.

Ко не верује нека скокне, рецимо, на телевизију „Палма плус“ јагодинског моћника Драгана Марковића и нека пропрати даноноћне извештаје са предизборних скупова. Или, још боље, нека зађе међ’ те грађане и сељане и нека их пита да ли је заиста Србија војно неутрална и да ли се изистински подаље држи од НАТО савеза. Тачније, подједнако удаљено и од НАТО-а и од Русије. А онда нека исту дилему провери широм остатка отаџбине, од последње забити на југу, преко Шумадије, до крајњег севера Републике.

Наравно, било би лепо приупитати их, онако, успут – знају ли шта је СОФА споразум (први, најважнији, па тек онај други, логистички, скоро па симболичан) и шта у њему пише, шта нам он (и чије штабове и трупе) ускоро инсталира, затим, да ли су чули за међудржавни уговор државе Србије са чланицама НАТО и „партнерима“ који се симпатично назива „Оквирни документ“ још из 2006. године, када смо ушли у НАТО програм „Партнерство за мир“, а то значи у њихову (!) зону и подручје, како пише у члановима 1. и 2.

Да ли им је познато докле се дошло са реализацијом плана (или механизма НАТО, а не споразума како нас уби у појам „протестујућа“ опозиција) који има још симпатичнији назив – ИПАП (Individual Partnership Action Plan, IPAP) и које смо обавезе тим документом прихватили као „војно неутрална“ држава? Затим, знају ли шта значи „интероперабилност“ наше оружане „силе“ са НАТО армадом, је ли их неко упознао са програмом ПАРП – процене и прегледи од стране НАТО-а, са „концептом оперативних способности“ према НАТО стандардима, са „поверилачким фондовима“ НАТО за уништавање хиљада тона „вишкова“ муниције (и борбене технике)….?

И, главно питање за наше грађане и сељане који ће похрлити 24. априла на бирачке кутије (да гласају „за Лазанског“) – је ли им познато да се из српског буџета слупа годишње најмање девет милиона евра народних пара ради „одржавања мира“ по свету (а не за културу и пољопривреду, рецимо) од Либана и Кипра, преко Централноафричке републике, Сомалије, Малија, све до Атлантског окена, док истовремено ону једину, праву и најморалнију мировну мисију коју имамо и то као обавезу према Резолуцији 1244 на Косову и Метохији, више не помиње нико. Па чак ни наречена а такозвана патриотска опозиција, која је уредно и увелико већ нанишанила одлично плаћене посланичке клупе. Не би ли нас отуда „ослобађала“.

И док се ми прегањамо са Вучићем као техничким премијером на челу техничке Владе, у чијем су саставу министри у техничком мандату, да видимо шта за то време ради домаћа и иноземна оперативна, неуморна НАТО братија у остатку земље Србије. А што нико, особито патриотска (и још особитије „срећна“) опозиција не примећује. Јер, да им је до тога стало отишли би до Зрењанина и тамо кренули са предизборном кампањом, да не кажем са озбиљним протестима. Зашто отуда? Ево:

„У организацији Управе за односе са јавношћу Министарства одбране и Амбасаде Уједињеног Краљевства, у Зрењанину се одржава радионица “Међународна војна сарадња и мултинационалне операције”, у којој учествује више од 50 представника штампаних и електронских медија, министарстава одбране и спољних послова и Војске Србије. Радионица је прилика да се новинари из прве руке информишу о актуелним темама и процесима, али и да добију одговоре на питања која заокупљају пажњу јавности.“ [ii]

И сада ће пасти коментари – па добро, шта је ту лоше, окупило се друштво (гле „случајности“, предвођено баш „војно неутралним“ Британцима званично инсталираним у Србији) да се информише а успут и едукује млађане посланике седме силе, да међусобно усагласи ставове и да се у вечерњим сатима (два дана посла, није шала), пригодно проведу, онако „коктелски“. Како и приличи.

Но, шалу на страну. О чему се заправо ради, или боље рећи шта нам иза леђа, тихо и ненаметљиво раде док се Србљи замајавају изборима?

Скуп у Зрењанину је дословно поступање према задацима из ИПАП механизма (плана, а не споразума), којем смо у оквиру НАТО програма „Партнерства за мир“ као највишој инстанци „сарадње“ приступили почетком 2015. године. И то тако што је пре тога главни услов испуњен – потписивање кровног (а не овог, логистичког) НАТО СОФА споразума, према идентичним правилима која важе за НАТО чланице, а који је сакривено од јавности парафирао Вучићев наследник (а Николићев блиски пријатељ) на месту министра одбране, претходно шеф БИА а сада амбасадор, Небојша Родић, крајем јануара 2014. године.

Дакле, реч је о озбиљној операционализацији задатака.

Којих?

Ево шта пише у плану (а не споразуму – ово због свезнајуће патриотске опозиције) који се прецизно назива: „Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП) Републике Србије и организације Северно-Атлантског уговора (НАТО)“[iii]:

„Треће поглавље

– Јавна дипломатија, научна сарадња, систем управљања кризама и планирања у ванредним ситуацијама

3.1. Стратегија јавног информисања

С обзиром на географски положај Републике Србије у средишту југоисточне Европе и природу безбедносних изазова у региону, Република Србија ће посебну пажњу посветити промоцији и подизању свести становништва о важности међународне и регионалне сарадње у суочавању с тим изазовима.“

Значи, у параграфу првом тачке 3.1. задатака НАТО, тежиште је на „подизању (заостале) свести“. Како то другачије назвати? И ту се не помиње НАТО, већ само међународна и регионална сарадња.

Но, већ у параграфу два, иде конкретнија прича, па да видимо:

„Република Србија намерава да спроведе активну и свеобухватну информативну кампању о најважнијим питањима у области реформе сектора одбране као и о карактеру, обиму и користима сарадње са НАТО-ом у оквиру Партнерства за мир, укључујући и ИПАП.“

У трећем параграфу (понављам – задатака НАТО у тачки 3.1) креће се са суштином и „стратегијом“ како бомбардованим Србима плански и дугорочно, али динамично, испирати мозгове. И ту више нема дилеме о коме се ради – то је НАТО. Поред новинара, треба опкорачити „академске и истраживачке институције“, као и невладин сектор. Наравно, онај прозападни, плаћенички. Да прочитамо и то:

„Стратегијом јавног информисања ће се обезбедити да информације о односима и сарадњи између Србије и НАТО буду објективно и благовремено представљене. Представници надлежних министарстава и институција ће израдити нацрт Стратегије, а она ће обухватити активности којима се обезбеђујепружање информација штампаним и електронским медијима, организација трибина и округлих столова;подршка академским и истраживачким институцијама, као и сарадња са невладиним организацијама“.

И онда долази параграф четврти, где се, што би рекли они шумадијски поштени али необавештени грађани и сељани с почетка текста, ствари „бетонирају до даске“. Зато сам и болдовао комплетан параграф, јер шта издвојити? Од „српских академских институција“ које ће бити „охрабриване“ (ваљда повећим свотама долара, евра, фунти, намештењима у државном апарату…) да „уђу у процес“ сарадње са НАТО, па до онога кључног, а то је, да ће „артиљеријска подршка“ ићи од „Одељења за јавну дипломатију НАТО“ (организацијско-формацијски орган Алијансе, а не некав скуп филозофа!), преко „контакт амбасаде“ – то је Велика Британија, све до популарне „НАТО војне канцеларије за везу“ у Београду.

Ево шта дословце пише, па нека српски грађани и сељани просуде сами:

„Стратегија ће охрабрити српске академске, истраживачке и научне институције да уђу у процес сарадње са НАТО-ом и да приступе заједничким пројектима. Подршка Одељења за јавну дипломатију НАТО ће бити важна за успешно спровођење ове стратегије, као и сарадња и подршка контакт амбасаде за сарадњу са НАТО, НАТО војне канцеларије за везу у Београду, као и чланица и партнера у НАТО.“

Да застанемо овде и приупитамо премијера у техничком владању, шта је у овој причи – већ испланираног „стратешког подизања свести“ према НАТО стандардима и, наглашавам, задацима – војно неутрално?

Где у стратешким документима, а то су: (1) Стратегија националне безбедности, (2) Стратегија одбране, (3) Доктрина војске Србије, а на крају и у (4) ИПАП-у, било где стоји да је Србија војно неутрална?!

Он тврди да имамо скупштинску Резолуцију о „војној неутралности“. Није него. Ако је тако, а то је намештена бајка из 2007. године, зашто онда то није пресликано у напред наведеним документима из 2009. и особито у ИПАП-у из 2014/15? Зашто није? Нема ни слова.

Наравно, питамо га реда ради, зато што тај маркетиншки мајстор одлично зна у које „минско поље“ би се увукао те би отуда морао да бежи главом без обзира. Што редовно иначе и чини.

Међутим, ово питање пре свих треба упутити такозваној патриотској опозицији која се распростре последњих месец дана убеђујући нас и захтевајући референдум о НАТО? Већи део њих се такође заклињући у „војну неутралност“. Како и не би, па управо они су нам је и угурали на мала врата, спасавајући у том  времену увелико инсталирани НАТО у Србији. И од тога не одустају. Како, када се треба извинити грађанима Србије, а то је већ компликовано, зар не?

Дакле, парола гласи – не у НАТО, па не у НАТО.

Када им се сувим чињеницама по стотину пута саопшти – аман, какав референдум, какви бакрачи, ми смо увелико, још од петог октобра (а од 2006. и званично) под окриљем НАТО кроз лукаво смишљени програм „Партнерство за мир“, значи, у сазвежђу савеза који  нам је уништио војну силу, разоружао нас, ставио под потпуну контролу оно мало што је преостало, и да за њихове потребе и у њиховом интересу извршавамо све задатке – све то речено је, као да се сипа из шупљег у празно. Баца у бунар.

Уместо да се ултимативно захтева хитан излазак из НАТО програма (дакле, НАТО програма!) „Партнерство за мир“ у који су нас увлачили (и увукли!) сви властодржци од петог октобра – од Коштунице, преко Тадића, Давинића, Станковића Шутановца, до Николића и Вучића (и његових наследника) – и не зна се чија је улога значајнија – упорно се пуца из празне пушке, а муниција даје у руке премијеру лично. Како? Тако што он већ има спремљен одговор – у НАТО не идемо, нисмо добили званичан позив, нити ћемо.

И ту је она главна забуна и ето резултата „јавне дипломатије“ о којој зборимо у овом тексту!

Неће нас НАТО у званично чланство. Једноставно, неће још увек. Зашто? Зато што одлично знају шта морају да ураде у земљи Србији због агресије (онако како су скували Црногорце), али и пре свега, зато што нас у свом окриљу не виде као Србију са „Косовом“, Војводином и такозваним Санџаком, већ као преткумановску Србију! Тачка.

Да би се у Северноатлантски савез ушло мора да се приступи тзв. „Акционом плану за чланство“ (Membership Action Plan, MAP) што је одлука самита Алијансе из Вашингтона 1999. године. То је процес који је далеко интензивнији него ИПАП. Значи, нема позива нити уласка све док се не прихвати „MAP“ и док нас кроз тај механизам (стадијум) не обраде бар неколико година. Случај Црне Горе је најупечатљивији – прошли су два пута кроз „Акциони план за чланство“. И кроз „јавну дипломатију“ испирања монтенегринских мозгова, кроз флоскулу „подизања јавне свести“.

И што би нас, у коначном, увлачили овакве какви смо, још увек „необарени“, када нас имају под потпуном контролом. Још једном – држе нас под потпуном контролом. Идентично као и БЈР Македонију и Босну и Херцеговину. Које су такође незавршена државотворна и пре свега територијална прича. Или не говорим истину? Јер, ко би нам други решавао „кризе“ по наведеном, углавном православном делу Балкана, него управо „пријатељи“ из НАТО-а. Они су експерти за „изазивање и управљање кризама“. Или и ово није тачно?

Да се вратимо НАТО „радионици“ у Зрењанину, где су учешће узели, као што рекосмо, еминентни стручњаци: шеф НАТО војне канцеларије у Србији бригадни генерал Ћезаре Маринели, изасланик одбране Уједињеног Краљевства пуковник Сајмон Фицгибон, изасланик одбране Оружаних снага Сједињених Америчких Држава у Београду пуковник Тафт Блекбурн, затим, од домаћих љубитеља НАТО, амбасадор Бранимир Филиповић в.д. помоћника министра спољних послова за безбедносну политику, начелник Управе за одбрамбене технологије генерал-мајор Бојан Зрнић, начелник Управе за стратегијско планирање бригадни генерал Слободан Јоксимовић, начелник Управе за односе са јавношћу капетан бојног брода Петар Бошковић, који је руководио скупом и други.

Да закључимо, о чему је наведена господа, у присуству бројних дама, диванила два дана?

Управо оно што исписах на претходним страницама – НАТО је пријатељ, НАТО нас брани, НАТО нас едукује, оспособљава, опрема. Решава проблем тако да Војска Србије може да „себи приушти неке логистичке услуге које није могла имати, а једна од њих је еталонирање војне опреме, као и да корист може бити и у могућности да, пошто Србија нема могућности стратегијског транспорта, НАТО средствима припадници Војске Србије, у случају потребе, могу бити брзо евакуисани из неке мировне мисије (…)“, како поручује генерал Зрнић, главни и одговорни (и најпрозванији) „логистички уредник“ у систему одбране.

Ко је Бојан Зрнић, кога сам у ранијим текстовима већ „еталонирао“? НАТО а затим и британски ђак – едукован у обавештајном „Маршал центру“ у Гармиш-Партенкирхену, а затим и на „Краљевском колеџу“ у Лондону. Генерал који је познаје војску и посебно трупу (о ратовању нема смисла ни зборити), исто онолико колико аутор овог текста познаје како се одвијају процеси у Рибонуклеинској киселини (РНК).

Ко је капетан бојног брода Петар Бошковић, „руководитељ“ радионице? Морнарички официр који се на бродовима бивше ЈНА задржао пар година (ако је и толико), а затим је прекомандован у лист „Народна армија“ (касније „Војска“ и „Одбрана“), на формацијско место „војног новинара“ или извештача, свеједно. Можда сам испустио неку међудужност, типа „Застава филм“ или сличне. И би таква комплетна (потпуно минорна) војна каријера, све док нам демократија није стигла петог октобра, а са њоме и Тадићева реформска екипа. Друг Петар креће са наглим напредовањем, зато што је „ресетовао“ своју „јавну свест“ на време. Он познаје војску таман толико колико и просечан, ал’ редован гледалац познате војне ТВ емисије „Дозволите …“. Емитује се деценијама сваке недеље преподне. За њега је друг Лазански – војвода Степа.

И, на крају, овај осврт не би имао никаквог смисла, поготову би се поставило питање – па где је ту некаква снажна „јавна дипломатија“ и промена „јавне свести“ у Србаља, уколико се не би поменули кључни играчи због којих је радионица и организована – новинари.

Поред њих више десетина, младих лавова жељних (НАТО) славе и ловорика, бар према извештајима Министарства одбране, активно учешће у раду су узели, између осталих, обратимо пажњу ко – Љубица Гојгић из Радио-телевизије Војводина, Бошко Јакшић коментатор дневног листа „Политика“, као и војни аналитичар Александар Радић. Отворени евроатлантски лобисти.

Епилог – одмах након завршетка скупа кренуло се са већим бројем текстова[iv] што од стране водећих штампаних и електронских медија, што из надлежности најјачих агенција. Ко ми не верује, нека прелиста штампу и прелети по сајтовима и видеће апсолутно, према једнообразној матрици, крајње афирмативне текстове о успешној сарадњи Србије са НАТО савезом кроз програм „Партнерство за мир“. Практично без иједне критичке реченице или става. Случајно или намерно? И веома перфидно. На дуге стазе.

Е, то је јавна дипломатија. И тако ће нас возати наредних година. Све док сами, у већинском броју, вероватно у међувремену чиповани, не завапимо – хоћемо у НАТО.

Осим, уколико нас не спаси патриотска опозиција позиционирана у десетак колона. Наравно, онда када се дочепа посланичких, добро плаћених клупа.

„Побогу, како да странка преживи…“, колико смо пута ово чули?

И како да преживе партијски „чимбеници“, најчешће без икаквог радног искуства и још мање знања.

[i] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-mi-smo-mnogo-toga-dobro-uradili-postavili-temelje-ozbiljne-drzave-ako-sns-pobedi-imacemo-nove-ljude-u-vladi-i-novu-energiju.html

[ii] http://www.mod.gov.rs/sadrzaj.php?id_sadrzaja=9420

[iii] http://www.mfa.gov.rs/sr/images/ipap/ipap.pdf

[iv]http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:596623-%D0%9D%D0%B0%D1%82%D0%BE-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%88%D1%83-%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D1%99%D1%83

http://www.politika.rs/scc/clanak/351482/Logisticki-sporazum-s-NATO

http://www.tanjug.rs/full-view.aspx?izb=236577

Горан Јевтовић, Фонд Стратешке КУлтуре